ИЗ НАШЕГ УГЛА: КОМЕ У СРБИЈИ ТРЕБА ПОЛИТИЧКА ДЕБАТА?

FOTO Kome u Srbiji treba politička debataОд повратка на парламентарни систем 1990. године у Србији је актуелно питање: “Да ли је неопходан политички дијалог између власти, опозиције и друштва“?

До вишестраначких избора у Србији организовани су формални “округли столови“ власти и опозиције око услова за одржавање парламентарних избора. И после 27 година, ова дилема је у Србији још увек актуелна. Истини за вољу, направљни су мали кораци, али још увек недостаје “здрава“ политичка и јавна дебата, полемика и дијалог који јача демократску културу, одговорност и бригу за државу и народ.

У Србији готово да нема дебате и дијалога власти и опозиције. Није га било ни 1992, 1996, 2000, 2004, 2008, 2012, а нема га ни данас. Све партије које су до сада биле на власти заузимале су арогантну позицију силе, а опозиција је увек била опхрвана комплексом ниже вредности, подељена и суревњива.

Српска политичка сцена је карактеристична по томе што опозиција која постане власт понаша се исто као и претходна власт. Власт готово увек своје капацитете пуни из корпуса “пребега“, тј. чланова политичких странака и учесника у претходој власти. Када бивши постану садашњи, нова власт само освежи олигархијски круг моћи.

Цену плаћа друштво и гласачи који у једном периоду гласају за једне, па за друге, и тако се губи социјлно и политички стабилно бирачко тело битно за успостављање демократије. Интереси и моћ партијских олигахија и страначке политике делују као политичка предузећа. Партијске књижице постају као “радне“ или “чековне“ за поједине друштвене слојеве.

Сведоци смо да демократске промене деведесетих нису осујетиле моћ партијске књижице, која је од тада, па све до данас, чак и јача од некадашње “црвене књижице“ са Титовим ликом. Политичка олигархија не воли дебате и дијалоге, већ монологе уз јак утицај режимских медија. Они који су у опозицији, а били су власт увек остављају својим наследницима у наслеђе феномен “глувих телефона“, односно супротних мишљења и политика.

Није редак случај да грађани имају више од три партијске књижице које користе не би ли се дочепали бољих позиција у друштву. Да  би се доказали да су одани новим “политичким газдама“ веома лако прихватају да цинкаре дојучерашње колеге, пријатеље или да пониште претходна политичка убеђења не би ли добили подршку нове странке и доказали своју “правоверност“. Заправо, манир политичких партија у Србији је да стално траже политичке непријатеље у супарничким партијама.

Управо због тога и  нема дебате и дијалога, јер бивши су садашњи, а садашњи су бивши и тешко је да се око нечега договоре. Интереси и опстанак у политичкој игри је изнад свега. Зато се и каже да морал и није толико важан у политици колико интереси и тренутак. За оне који су изван политичких партија нема много места у јавности, утицаја, нити права на јавну политику.

Грађанима без партијских књижица преостаје да на изборима гласају по сопственој савести или да у кутију убаце “бели листић“, а затим да се опет повуку у анонимност, све док им опет не покуцају на врата партијски активисти који ће се борити за интересе својих изабраника обећавајући им “куле и градове“.

 

Пише: Томислав Кресовић 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: