ГЕОПОЛИТИКА: БЕОГРАД ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА, МОСКВЕ И ПЕКИНГА

FOTO Beograd između Vašingtona, Moskve i PekingaСрбија се суочава са крупним питањима свог међународног идентитета и позиције на релацији Исток-Запад. ЕУ је државно-политички циљ Србије од 2000. године, па све до данас. Истовремено, сарадња Србије са Русијом и Кином имају своју прагматичну димензију, али нису дефинисани као  приоритети спољне политике. Са друге стране, Србија у новој геополитичкој архитектури Европе неће моћи да игра улогу несврстане државе између два блока, као што је то полазило за руком СФРЈ на челу са маршалом Ј.Б. Титом.

Бивша Југославија се распала на таласу агресивне атлантистичке, односно америчке политике, после 1989. године и пада Берлинског зида као симбола демонтирања комунистичког система у Европи. Демонтирање балканских држава по етничком принципу донели су нову поделу у Европи, када је Србија у значајној мери дефинисана као “реметилачки фактор“.

Након пада Милошевићевог режима успостављена је политичка олигархија која је успоставила чврсте везе са западним силама и нешто “мекше“ са Русијом. Косово које је признато од стране већег дела ЕУ и САД, али не и од Русије и Кине узрок је притисака на званични Београд да се дистанцира од политике Москве. И даље САД у Русији виде опасност по своје националне интересе, тако да државе које јачају односе са Русијом не могу да буду савезници САД. Како би што више ослабили присуство Русије на Балкану, “на мети“ су Србија и Република Српска.

Актуелна власт у Србији се труди да води балансирану политику Запад-Исток, али то западним силама не одговара. Поглавље 31 везано за евроинтеграције Србије односи се на усклађивање  спољне и безбедносне политике, односно представља одличан инструмент за спровођење политичких притисака. Када би Србија изабрала политичку страну дошло би до дестабилизације и на унутрашњем и на спољном плану.

„Оно што не желимо јесте да неко извуче столицу испод нас. Оно што је важно јесте сагледати шта је у нашем најбољем интересу“, каже први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић. Кључно је питање да ли ће Србија и њена влада моћи да се одупру притиску да морају да се определе или ће намере западних сила ипак спроводити “корак по корак“?

Одрицање од ЕУ није реално, али су могући облици успоравања процеса евроинтеграција. Истовремено, одрицање од Русије води у различите видове криза, почев од проблема у решавању косовског питања, па све до веома значајног питања енергетике. Пут ка ЕУ је трасирала влада др Зорана Ђинђића, а односе са Русијом подстицала је влада др Војислава Коштунице која је омогућила да Русија буде већински власник НИС-а. Политика председника Србије Александра Вучића наставља курс ка ЕУ, али не одустаје од сарадње са Руском Федерацијом и Кином, увиђајући значај ових геополитичких факотора заинтересованих за Балкан.

 

Пише: Томислав Кресовић  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: