ИЗ НАШЕГ УГЛА: СРБИЈА ИЗМЕЂУ ДЕПРЕСИЈЕ И АГРЕСИЈЕ

FOTO Srbija između depresije i agresijeГрађани Србије већ четврт века изложени су стресовима који утичу на опште стање здравља, посебно на поремећаје социјалног понашања. Деведесете године прошлог века са ратовима, санкцијама, хиперинфлацијом светских размера, сеобама становништва и избегличким колонама оставиле су дубок траг на опште стање здравља нације.

Почетак  и другу  деценију 21. века Србија дочекује са великом социјалном разликом и друштвеним неједнакостима које прате неолибералне приватизације, ниске плате и живот од 200 евера, незаполсеност, одлив мозгова и висока корупција на свим нивоима. Све то прати синдром отуђености у продици, на послу и у друштву.

Последице су више од милион грађана Србије који редовно корисити бенседине и друге “смиридоне“, уз прегршт психоактивних супстанци и хектолитара алкохола. Све то узрокује појачано породично, вршњачко и шире друштвено насиље, не само кроз организовани криминал, већ и психичко пуцање тзв. “малог човека“, који узима правду у своје руке.

Губитак посла и социјални пад урушава друштвено и социјално понашање, смањује се   толеранција и појачава агресивност. Тако се из депресије и повлачења “у себе“ брзо излази “из себе“. Појединац се понаша “ван себе“, чинећи насиље својој породици и околини. Основни фактори кризе у Србији су породица, а онда радна средина и друштвена околина. Србија нема  озбиљну анализу, нити превентиву за ескалацију тзв. “социјалних епидемија“ које прате насиље у  породици, на јавним местима, попут спортског насиља.

Превенција нису само центар за социјални рад и психолошка и психијатријска саветовалиштва и  институције, већ и постојање психолога у предузећима, како државним, тако и великим компанијама, али и евидентирање и праћење социјално и психолошки  регистрованих  грађана. Дуги и тешки стресови су окидачи за болести и социјалну патологију.

Србија  је осиромашено и социјално отуђено друштво, тако да је контрола беса код појединаца на веома ниском нивоу. Видимо бес не само у породицама, већ и у државним институцијама, у политичкој  сфери, као и међу онима који треба да раде на превенцији беса и насиља. Неконтролисани бес и насиље и све веће повлачење “у себе“ постало је синдром “малог човека“ у Србији .

 

Пише: Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: