ГЕОЕКОНОМИЈА: СРБИЈА У ФОКУСУ НЕМАЧКИХ ИНТЕРЕСА

Немачка није желела да Југославија јача у склопу „Мале атанте“ (Југославија, Румунија, Чехословачка), па је то био повод за перфидно економско окупирање Југославије и јачање сепаратизма који је довео до окупације и њеног распада.

Председник владе Краљевине Југославије Милан Стојадиновић у свом експозеу у Народној скупштини, 4. марта 1937. године, каже: “Између Југославије и немачког рајха не постоје никакве супротности и несугласице. Ми с Немачком имамо додирних тачака, нарочито на економском плану“.

На ове речи премијера Стојадиновића уследила је бурна реакција опозиције. Југославија је за Трећи рајх била озбиљан трговински партнер, увозник индустријске робе и извозник пољопривредних производа. Сем тога, Немце су привлачиле значајне рудне резерве – бакар (друго место у Европи), цинк, молибден, хром, олово и нарочито боксит. Од посебне је важности био стратешки положај Југославије.

Већ од 1936. године Немачка је постала највећи Југословенски спољнотрговински партнер, да би се 1940. године њен удео у целокупној југословенској размени са светом повећао на читавих 60 процената. У октобру исте године потписан је нови трговински уговор између две земље, који је Југославију фактички претворио у пољопривредно-сировинску базу Трећег рајха. Штавише, њен финансијски систем је био укључен у европски клиринг под покровитељством Немачке. Херман Геринг је дао инструкције за експлоатацију и пљачку Србије. Војнопривредни штаб за Југоисток формиран је 28. априла 1941. године, а већ наредних дана је био готов списак погона које треба укључити у ратни производни апарат Рајха.

Немачка је Србију третирала као своју геополитичку транзитну зону утицаја у Подунављу и моравско-вардарском коридору. Немачка је након распада Југославије, од 1992. до 2000 године, Србију држала под санкцијама и у изолацији, а онда је влада др Зорана Ђинђића “отворила врата“  Немачкој са канцеларом Герхардом Шредером. Значајнији економски, али и политички интерес  Немачка је реализовала у Србији  2012. године, имајући у виду да је постепени напредак уочљив од 2002.  године.

Након седам деценија од Стојадиновићеве пронемачке политике председник Србије Александар Вучић говори да ће подржавати политику канцеларке Ангеле Меркел. И заиста, више од 350 немачких фирми је у последњих 16 година уложило око 1,8 милијарди евра и отворило више од 35 хиљада радних места у Србији. На крају 2016. године у извозу су главни спољнотрговински партнери Србије били Италија (две милијарде долара), Немачка (1,8 милијарди), Босна и Херцеговина (1,1 милијарда), Румунија (771 милион) и Руска Федерација (око 730 милиона долара).

Најважнији спољнотрговински партнери у увозу су били Немачка (око 2,3 милијарде долара), Италија (1,8 милијарди), Кина (око 1,5 милијарди), Руска Федерација (око 1,4 милијарде) и Мађарска (798 милиона долара).

Пратећи “траг новца“ све нам указује да је Србија окренута ЕУ и Немачкој, те да то битно утиче и на карактер спољне политике и међународне економије.

Пише: Томислав Кресовић