УОЧИ УСКРСА: (НЕ)ДЕМОКРАТСКО РАЗАПИЊАЊЕ СРБИЈЕ

Foto Tanjug Dimitrije GollКао у сваком такмичењу, тако и на последњим председничким изборима имамо победника и поражене. Победнику победа беше слатка, а пораженима оста горчина у устима. После свега, витешко правилo да се у поразу не понизиш оста само “мртво слово“ на папиру.

Сада када су избори за многе неповратно изгубљени не оста им ништа друго него да траже хиљаду и један разлог не би ли доказали да је победник наметнуо правила игре, а онда у току такмичења бесомучно варао. И нико не пита зашто су поражени у старту прихвтили правила игре за која сматрају да нису фер, а сад уз помоћ својих представника у проширеном саставу Републичке изборне комисије гледају на све начине да оспоре резултате који су “чисти као суза“.

Да подсетимо,  у току изборног процеса сви посматрачи потврдили су да није било крађе гласова. И што је најважније, губитници су признали пораз исте ноћи, а светски лидери, попут, Путина, Трампа, Меркелове и Си Ђинпинга победнику су честитали на извојеваном резултату.

Накнадна памет поражених кандидата за председника републике узроковала је да млади широм Србије изађу на улице како би исказали нетрпељивост према победнику. Сада их потуљени опозиционари из “мишије рупе“ подстрекују да истрају у томе. Другачије не знају, нити смеју. Једина пригодна стратегија је да из прикрајка хушкају наивну младост која политику и демократију доживљава више емотивно, него здраворазумски.

Исказано вођство демонстраната има за циљ да покаже наводно општенародно незадовољство према актуелној власти по инфантилном принципу “хоћу сад и хоћу све“. И готово да нема никога да им каже: “Децо не иде то тако“. Истини за вољу, врсни публициста и књижевник Мухарем Баздуљ у својој колумни објављеној у листу “Политика“ поручује: “Тражити да се промини све, и то омдах, најбољи је начин да се не промени ништа никад. То није кликабилно, лајкабилно и твитабилно, али је тако. И то нипошто није позив на дефетизам. У уметности су велики порази бољи од малих победа, а у животу баш и није тако. Једине праве победе су увек оне мале“.

Утолико захтеви да се смене челници РТС, стручни састав РЕМ-а и председница парламента изгледају као “пуцањ у празно“. Ништа од траженог није у надлежности актуелне Владе Србије, нити је “један човек“ за кога тврде да је диктатор у могућности да им изађе у сусрет. Када би пристао да им удовољи и урадио то све одједном, испоставило би се да је управо то за шта га оптужују.

Уместо јалових протеста, било би много плодотворније да побуњена младост изнедри нову опозициону сцену која би знала да буде искрен критичар и поштени демократски такмац актуелној власти, а ове истрошене политичаре отера у заборав, што би литерати рекли у ропотарницу савремене српске историје.

Када би заиста желели да “широм отворених очију“ погледају другу страну медаље, демонстранти би се сигурно запитали да ли су поражени кандидати на председничким изборима и политичке странке које су их подржавале уопште кадри да Србију спасу од ниског животног стандарда, одлива мозгова, нестручне државне администрације, непотизма, корупционаштва и других облика криминала. Логичан одговор би могао да се сведе на једну реч – нису! Оно за шта су једино способни јесте да разапињу Србију у предускршњем периоду, да стварају “злу крв“ у политици и да деле грађане на наше и њихове. Требало би да их због тога буде стид, али на жалост то осећање ретко може да се пронађе у менталном склопу политичара.

Пише: Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: