ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЛИКАНИ: ХИЛАНДАРСКИ МИРЈАНИН – ЂОРЂЕ РОШ

FOTO Đorđe RošЂорђе Рош припада личностима великог људског калибра. Његов значај за Србе и Србију је из идеолошких и политичких разлога дуго био сакривен од националног памаћења и историје. Рођен је у Београду 1896. године од натурализованог Немца, стручњака за железницу и изградњу пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније.

Иако није имао довољно година Рош је био добровољац у балканским ратовима. Био је бранилац Београда 1915. године где је сачувао и забележио легендарни говор мајора Гавриловића. Већ почетком Великог рата, у бици на Церу показао је силно јунаштво. Тада је први пут рањен, када му је метак размрскао кости између лакта и шаке. Помогла му је „американска лекарска мисија“ спајајући му кости златном жицом.

Рош је прво био извиђач, па пилот на Солунском фронту. После рата, 1921. године основан је Краљевски клуб „Наша крила“, а са њом се развија историја српског ваздухопловства. Рош је био близак са Сондермајером и пружао је пуну подршку стварању наше, самосталне авио-компаније „Аеропут“ . Био је зачетник нашег цивилног и ратног ваздухопловства да би у међуратном периоду учествовао у оснивању прве домаће авиокомпаније. Успешан послован човек постаје тако што, прво, после рата, са братом Душаном одлази у Беч на школовање, а затим оснива фирму „Рокс експорт-импорт“.

Рош је велику пажњу, енергију и лични капитал уложио да би током Другог светског рата очувао и спашавао манастир Грачаницу, а потом Жичу, убеђујући немачке власти да треба да се сачувају хришћанске светиње. Рош је дочекао крај рата као угледни предратни предузимач. Да би избегао страдање од Титове власти креће пут централних делова Европе, а завршава у Швајцарској, где се породица опет окупља. После много мука, одлучује да оде у у Аргентину где остаје са породицом до 1960. године, кад се преселио у Немачку.

Почетком шездесетих година Рош путује за Свету Гору. Са женом Остом, која је узела православно име Љубица, од 1966. године проводи време у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе. Живели су смештени у шатору, да би се ту 1974. године преселио.

Огроман је посао учинио за спас Хиландара. Преминуо је на обалама Свете Горе 1977. године, када је опет кренуо пут манастира. Тадашњи гувернер Свете Горе, професор Цамис, уредио је одобрење да Ђорђе Рош почива у сенци Хиландара. Благодарећи труду оца Митрофана, Ђорђе Рош је једини који почива на монашком гробљу испред манастира, а да за живота није носио монашку ризу.

Пише: Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: