ПРЕДИЗБОРНА ЗАПАЖАЊА: ОПОЗИЦИЈА ДЕГРАДИРА ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ У СРБИЈИ

 

BUDUCI PREDSEDNICKI KANDIDATI - KZNОпшта је констатација да ће председничи избори у Србији, 2. априла, бити у знаку разједињене, подељене и супротстављене опозиције, и са друге стране, јединствене листе владајуће коалиције.

Опозиција је дефрагментована, међусобно посвађана и прилично неозбиљна да одрази мишљење бирачког тела, посебно оног којe је жртва дугогодишње транзиције и промашених политичких пројеката од 2000. године. Ни једни избори од 1990. године до данас нису били са толико слабом опозицијом и толико јаком позицијом, али и реално незадовољним грађанима и збуњеним бирачким телом.

Позиција владајућег кандидата Александра Вучића се може поредити са позицијом Слободана Милошевића по јачини утицаја на изобрима 1990. године. Једино што је опозиција у Србији тада била јача и организованија од ове данашње. Два кључна кандидата опозиције Александар Јанковић и Вук Јеремић су “независни кандидати“ које подржавају одређене партије. Они представљају фаворите фингиране опозиције. Ово говори о суноврату партија и лидера који су од 2000. до 2012. године водили Србију.

Реч је о потрошеним политикама и годинама власти ДСС и ДС који су довели Србију у ситуацију да данас нема озбиљне грађанске, али ни националне опозиције, већ се за председничке кандидате нуде они који немају своје политичке странке и траже подршку грађана и партија. Тежина суноврата опозиције, односно некадашње власти је велика опомена неповерења грађана у оне који су владали Србијом до 2012 године. Уједно, то је и опомена партијама које од 2012. године владају Србијом.

Дакле, председнички избори 2017. године су веома предвидљиви, и можда, унапред дефинисани победом Александра Вучића. То је знак дефицита политичке алтернативе. Дефицит политичке алтерантиве је знак национале и државне неодговорности некадашње власти и садашње опозиције, али је и сигнал озбиљне кризе индентитета партија и лидера странака у Србији.

Власти које су се формирале 2000. године својим унутрашњим борбама партократијом и високом корупцијом довеле су грађане на ивицу краха сопственог опредељења. Таква психологија даје право садашњим партијама на власти СНС и СПС да могу да управљају и владају Србијом без озбиљне контроле опозиције. Тешко да Вук Јермић или Александар Јанковић могу озбиљно да представљају шири грађански спектар, јер се кључни лидери странака, пре свега, ДС (Драган Шутановац), СДС (Борис Тадић), или других партија, попут, ДСС не исазују на председничким изборима својим кандидатима, већ су то програми невладиних кандидата што деградира улогу партија и парламентаризма.

На овај начин опозиција у Србији се дефинише као аморфна без прихватања ризика и одговорности за будућност Србије. Све то много говори о стању политичке алтернативе и могућности озбиљне контроле власти. Опозиција без сопственог државног програма нема шансе да буде конкуренција садашњој власти, нити има снаге да буде предводник грађанима који желе да другачије живе, мисле и раде.

 

Пише: Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: