ИЗ НАШЕГ УГЛА: РАД СТВАРА СЛОБОДУ ИЛИ РОПСТВО

foto-rad-stvara-slobodu-ili-ropstvoВековима људи расправљају да ли рад припада категорији слободе или ропства. Либерална учења говоре о раду као виду ослобођења човека од свих животних стега, а марксисти упозоравају да у  капиталистичком моделу рад уводи човека у отуђење. Рад је и нужност и слобода човека, али је и у домену експлоатације. Колико и како се ради и колико се заради, то су питања која се отварају у свим друштвеним системима.

Дужина рада и висина зарада су два кључна аспекта изучавања слободе и ропства на радним местима. Дужи рад и мања зарада је резултат екплоатације и алијенације (отуђења), а краћи рад и боља зарада дају оквир за питање ефикасности. Профити се, ипак, стварају на мањим зарадама и дужим радом. Глобално тржиште и доминација великих профита фаворизује продужени рад што се може видети по мултинационалним компанијама које имају своје фабрике широм света где се ради за ниске наднице.

Неразвијене државе и економије примењују модел високе експлоатације за ниске зараде махом приучене радне снаге. Модерне економије све више отварају питање дужине радне недеље. Тако експерименти које је спровео К. Андерс Ериксон, један од највећих стручњака за психологију рада, показају да људи могу само четири или пет сати дневно да обављају продуктиван рад. Данас све више људи ради 50, 60, па и 70 сати недељно, претварајући своје канцеларије у други дом. Наука анализира да се највећа ефикасност постиже када људи раде четири дана недељно, а три дана одмарају. Научне анализе се никако не могу ускладити са суровим законитостима профита и богаћења малог слоја светског друштва.

Србија већ дужи период (од 1990. године) трпи велике ударе на организацију рада, почев од промене економског и политичког модела управљања, последица санкција, ратова на Балкану, до стварања нових социјалних и друштвених слојева. Истраживање специјализованог сајта „Огледало фирме“ које је током прошле године обухватило запослене у више од седам хиљада компанија у Србији показује да скоро две трећине запослених не воли да иде на посао, а више од половине њих који раде викендом сматрају да нису поштено плаћени.

Овде се ради о крупним проблемима урушавања организације рада, номенклатуре занимања, начина вредновања рада и неусклађености образовног профила са светом рада. Незадовољство послом уско је повезано са висином плате чија је просечна вредност у тим фирмама 300 евра. По истраживањима, више од 50 одсто запослених у Србији ради недељно бар 50 сати, што је класичан облик радне експлоатације са ниским зарадама.

Све то ствара оквире отуђења, радну и психолошку депресију, без кључних мотивационих фактора. Запослени у Србији бар временски раде дуже него Французи који на послу проведу 35 сати недељно. Модерна технолошка и постмодерна друштва теже скраћењу радног времена, а у функцији су ефикасности, док транзициона и постиндустријска друштва функционишу по системима видне алијенације о којима је писао Карл Маркс у “Капиталу“ још у 19. веку или кејнизијанкси теоретичари.

Пише: Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: