БАЛКАНСКЕ (НЕ)ПРИЛИКЕ: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ПУЦА ПО ШАВОВИМА

foto-bosna-i-hercegovina-puca-po-savovima

Политичка драма у Босни и Херцеговини је дошла до свог трећег чина. Већина политичких аналитичара у региону је сагласна да је заједнички именитељ Срба, Хрвата и Бошњака, као конститутивних народа у БиХ, заједничка координираност у производњи напетости. За ширење националне мрже није потребан посебан повод, а у протеклој години становници Босне и Херцеговине су их имали на претек.

Хронична национална напетост између Срба, Хрвата и Бошњака мање-више подгревана је референдумом у Републици Српској, затим прихватањем апликације Босне и Херцеговине за пријем у ЕУ и увек компликованим локалним изборима. Матрица да су Срби за све криви добија опет своју специфичну тежину.

Ако бисмо посматрали политичку климу из угла владајуће гарнитуре у Републици Српској, закључак би био да је “Додиков референдум“ постигао свој основни циљ. Ујединио је политичку опцију која намерава да створи независну Републику Српску, поразио је опозицију која је кокетирала са Сарајевом и страним фактором и изнео на светлост дана сву немоћ уставних структура БиХ, односно искомпромитовао настојања ЕУ да буде неприкосновени тутор у овом делу западнобалканског региона.

Позната је изрека да “оно што се грбо роди, вријеме га не исправи“. А Босна коју ми данас знамо је рођена крива и грбава у Дејтону средином деведесетих година прошлог века. После рата требали су по имену и презимену да жигошу све злочинце. За то је посебно одговоран Хашки трибунал који је извитоперио међународно право до граница бесмисла. Злочинци су добили ореол народних хероја, што је допринело да кривци за рат буду растерећени сваког осећаја одговорности. Над народима Босне још увек лебди страх од колективне кривице, што их све доводи у ситуацију да своја недела приписују другима.

Дејтон није уклонио екстремне националистичке партије које сада увећавају свој утицај. Институције су формиране вештачки под туторством страног фактора, а међунационална мржња се само продубила. Иако је Босна и Херцеговина формално добила државну границу, нико се није потрудио да поради на стварању државног идентитета, па је тако неуспешни политички експеримент добио свој ружни одраз у огледалу.

Криза у Босни и Херцеговини није настала вештачким путем. Нобеловац Иво Андрић у приповеци “Писмо из 1920.“ констатује да је “Босна земља мржње и страха“…“Фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи сваког ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају и буду убијени…“.

Чињеница је да званични Београд, Загреб и Сарајево још увек не показују довољно политичке зрелости. Као да политички центри земаља матица конститутивних народа БиХ још увек нису у могућности да сагледају тежину босанске кризе. “Босански лонац“ увелико кључа, а “политички мудраци“ у Бриселу, Вашингтону и Москви нису у стању или не желе да га “смире“. Тако се из дана у дан одлаже криза. По природном закону узрока и последице, добиће оно што су пружили. То значи да ће сваки следећи покушај проналажења решења за (ново)насталу ситуацију бити све тежи.

У ситуацији када се у Бањалуци свечано прославља 9. јануар као Дан Републике Српске, када се диљем Босне “у инат свима и упркос свему“ празнује и приватно по кућама, када “хрватски елеменат“ све више тежи да постане препознатљив истичући своју “националну изузетност“ и када Бошњаци кетмански граде џамахирију у срцу Европе, тешко је да ће се у узбурканим геополитичким приликама на глобалном нивоу, сада неко посебно (поза)бавити босанским “братством и јединством“. Данашња ситуација у Босни и Херцеговини показује да су сви они који су могли нешто да учине неоправдано закаснили. Ако је дошло време да Босна попуца по националним шавовима, сви босански политичари требали би да се дозову памети и покажу више дипломатске мудрости како би Дејтонски споразум и надаље остао брана непотребном проливању крви.

Пише: Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: