МАЛОЛЕТНИЧКО НАСИЉЕ: СИНДРОМ ПАКЛЕНЕ ПОМОРАНЏЕ У СРБИЈИ

foto-sindrom-paklene-pomorandze-u-srbijiРоман “Паклена поморанџа“ савременог енглеског писца Антони Барџиса, футуристичка је визија објављена 1963. године која стоји раме уз раме са Орвеловом 1984.“ и Хакслијевим Врлим новим светом. Реч је о суровој и стравичној слици мрачних страна људског друштва , оличених у хладном злочиначком дивљању банде младих људи, који пребијају недужне, силују и пљачкају.

Барџисова кошмарна визија блиске будућности у којој младићи попут Алекса и чланова његове банде уживају у насилничком понашању и пркошењу свим уобичајеним друштвеним конвенцијама, моралним нормама и општеприхваћеним вредностима представља велико дело које поставља питање постојања слободне воље и могућности избора између добра и зла. По Барџисовом роману 1971. године је снимљен филм.

Србија је на суровим искуствима деведсетих година испуњених инфлацијом, санкцијама, организованим криминалом и сиромаштвом заражена вирусом “Паклене поморанџе“, односно органозованог насиља малолетника испод 18 година живота. Вршњачко насиље, организовани криминал младих који се укључују у мафијашке кланове узраста од 12 до 15 година све је више у експанзији. Један број младих испод 18 година постају опасни за друштво у целини, јер немају осећај кривице, па тако олако постају извршиоци најтежих кривичних дела, почев од тешких крађа, преко силовања, па све до стравичних убистава. По српским градовима стасавају гангови малолетника који делују по рецепту Ентони Барџиса.

Зло се рађа у проблематичним и бахатим породицама, у недовољно посвећеном школству и немарним социјалним институцијама. Сваким даном медији обавештавају о екстремним облицима насиља младих испод 18 година. Забрињава насиље које врше тинејџери без осећаја савести.

Последњи случај је смрт бескућника Драгутина из Футога који је постао жива буктиња вољом дванаестогодишњег дечака и његових другара. По исказима, деца су прво хтела да украду инвалидска колица која су била поред два бескућника. Но, кад у томе нису успели, јер су их бескућници приметили, најмлађи од њих узео је свежањ новина, запалио их и бацио на човека који је лежао покривен старим ћебетом и ритама. Човек је одмах почео да гори, а деца су у паници побегла. И тако је “Паклена поморанџа“ британске кинематографије васкрсла у нашим животима. Из свега се може сагледати да није било речи о игри, нити показивању самилости, већ о насиљу које подразумева губитак одговорности и саосећања.

 

Пише: Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: