НА НИКОЉДАН: КАКО СЕ ПРОСЛАВЉА ГРАЂАНСКА СЛАВА?

foto-kako-se-proslavlja-gradanska-slavaУ календару Српске православне цркве Никољдан је “црвено слово“. Свети Николај, архиеписком мирликијски Чудотворац заштитник је морепловаца, трговаца, стрелаца, деце и студената по целом хришћанском свету. Заштитник је и многих православних држава. Према броју свечара спада у највећу славу код Срба. Светосавци се, иначе, разликују од других православних народа по томе што свако место, еснаф или породица прославља свог свеца заштитника.

 Историја нас учи да Срби никада нису прекидали ову традицију. Мењана су имена, презимена, места становања, али заветне или крсне славе се нису тако лако одрицали. Чак ни у време комунизма, када је атеизам пропагиран као савремени начин живота, то није утицало на Србе да забораве своје светоотачко предање и крсну славу.

Сваки свештеник даје упутство свом парохијану да славу чине колач, жито и свећа, а остало је како се може и колико се има. Такође, свештеници кажу да је веома важно да се крсна слава прославља онако како је прописала света Црква и како то традиција налаже. Веома је штетно спремање мрсних јела у посне дане, попут Никољдана, неумерено коришћење алкохола, ружних речи, а поготово псовање Бога и светитеља и пушење поред славске свеће. Боље је да се слава не слави, него да се овако вређа светитељ-заштитник.

Управо су то оне неправилности које се често могу видети у градским срединама. Софра је пребогата. Што више ића и пића то домаћин сматра да су му гости задовољнији, а слава прослављена “потаман“. У питању је заправо сеоски обичај који није примерен градској средини.

Неумерене миграције из села у град учиниле су да се готово изгубио грађански начин слављења свеца заштитника. Наши стари памте да су се некада у градовима прослављале славе много примереније, лепше, елегантније и једноставније. Гости су могли да поразговарају  међусобно и са домаћинима. Послужење је било одабрано, а поклони се нису носили или нешто тек толико да се у госте не иде “празних руку“.

Традицију прославе грађанске славе сведочи наш познати хералдичар и потомак старе градске породице Драгољуб Ацовић:  “То је била врста ‘седећег коктела’. Домаћин је ујутру носио колач у цркву и био на богослужењу. Тачно у подне одржавао се породични ручак у најужем кругу, а од 17 часова почињали би да пристижу први гости. На честитање славе се долазило обично у паровима, и то искључиво у свечаној одећи. Гости су примани у салону где је започињало послужење. Прво је изношено жито, затим слатко и вода. Гости су три пута послуживани колачима уз вишњевачу, ораховачу и вино, а на крају се износила кафа. Домаћини су испраћали госте, онда су долазиле друге званице и све тако најкасније до 21 час“.

Празник Светог Николе данас има велики значај како на хришћанском Истоку, тако и на Западу. У неким западним земљама препознају га и као Деда Мраза или Санта Клауса, што је скраћено од Санта Николаус. Будући да му је “двојник“ увезен из Америке дошло је и до претеране комерцијализације. Они који прослављају тај дан на западу дужни су да дарују децу, чланове породице и пријатеље. На тај начин, празник носи поруку хришћанске добротворности. Православци га још називају и Божић Бата. У подалпским земљама и регионима дан Светог Николе се доводи у везу са Крампусом, обичајем чије порекло сеже у немачко-словенску традицију.

 

Пише: Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: