НАША ТЕМА: БЕДЕЛИ НА УНИВЕРЗИТЕТИМА

foto-bedeli-na-univerzitetima“Да ми је наћи неког ко би живео уместо мене. Као бедел.“, каже у медитативној прози “Знакови поред пута“ нобеловац Иво Андрић. Код муслимана бедел је онај који обавља поклоњење у Меку уместо болесног или умрлог верника који се заветовао да ће извршити хаџ. У Босни у доба турске и аустријске управе (до 1914. године) бедел је био заменик у одслужењу војне обавезе. Богаташи су често плаћали бедела да уместо њих иде у војску.

Веровали или не, али нешто слично постоји и у нашем друштву. Ову појаву својевремено је исмејао Бранислав Нушић у својој комедији “Др“. У моменту када београдски индустријалац намерава да свог сина, иначе доктора филозофије, ожени кћерком министра транспорта, добија телеграм од синовљевог професора из Хајделберга, који жели да га посети. Незгода је у томе што је, у ствари, један сиромашни студент, којег је финансирао индустријалац, студирао под именом његовог сина и добио докторску диплому.

У конгломерату коруптивног понашања ова појава је и данас актуелна. “Израђујемо најквалитетније завршне, семинарске, дипломске, мастер радове и докторске дисертације“, најчешћи су огласи које можемо пронаћи на интернету. Под плаштом тзв. “интелектуалних услуга“ многобројни асистенти и, још чешће, незапослени свршени студенти на црном тржишту продају своје знање. Радови написани њиховом руком нису плагијати, коришћене су најпожељније референце и проверено квалитетан научно-методолошки поступак.

Многи од њих су почели да се баве овим послом још у току студија када су као талентовани студенти својим колегама наплаћивали своје “услуге“ за писање семинарских радова. Захваљујући њиховом раду лоши студенти добијају деветке, па чак и десетке. Са друге стране, вредни “продавци знања“ месечно зарађују од 300 евра, па навише.

Продавци знања су веома опрезни. Да не би постали жртве неке полицијске акције, најчшће своје услуге нуде преко проверених посредника, чак и када се оглашавају путем интернета.

Иако су многи од њих чак пристајали да се исповеде јавности, до сада није обелодањен, а камоли процесуиран ни један овакав случај. И када бисте хтели да пријавите ову делатност, врло брзо бисте увидели да актуелни закони не санкционишу ову област. А када нешто није забрањено, онда је то дозвољено. Зато је веома важно да просветни радници поведу више рачуна о ангажовању својих студената. Сваки студент има свој стил писања. Искусни професори и те како знају то да препознају, а тада не помаже “copy-paste“ приступ или не дај боже “туђа рука и памет“.

 

Пише: Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: