ПОШТОВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ: СЛАВА СРПСКОЈ ШАЈКАЧИ!

foto-solunac-sa-sajkacomСваки народ има неке своје особености. Шкоти носе килт, Амери џинс, Јапанци кимоно, а Срби у последњих 200 година, посебно војници и сељани носе шајкаче. Веома је важно да у овом “времену заборава“ одамо почаст шајкачи која је одраз Србина јунака и Србина домаћина. Шајкача је постала симбол борбе за слободу, али и вредног сеоског домаћина који је највише трпео и издржао у стварању српске државе и њене ослободилачке борбе од свих окупатора. Шајкача је била део гардеробе, али и знак социјалног порекла и моралних вредности. Данас је афирмишу културно-уметничка друштва која негују национални фолклор.

Материјал од којег је направљена популарно се зове „шајак“. Састоји се од вуненог предива због чега се капа носи током целе године, јер одржава константну температуру главе. Шајкача чува сећање на српске борбене речне јединице, тј. припаднике службе Аустроугарске монархије са подручја Баната у 18. веку. Носили су капе које су обликом врло подсећале на бродове који су називани шајкама. Шајкаче су се масовно носиле међу српским становништвом за време Првог српског устанка, а биле су и незаобилазни део српске војне униформе од почетка 19. па све до краја 20. века.

Познати српски етнолог, публициста и новинар Миле Недељковић је својевремено објаснио: “Како је духовно и слободом Српство обједињавано, тако је текло ширење и прихватање овог одевног знака српске народности, што сведочи и чињеница да је у рату, поведеном за опстанак и ради спречавања у овом веку трећег геноцида над српским народом који обитава у нашим западним странама, избила подно Велебита“.

На основу доступне архивске документације Недељковић је утврдио да шајкача није ушла у српску војску као одевни део капа од шајка, тј. чоје, већ као одевни предмет граничара шајкаша. Тако у правилима о ратној спреми народне војске, које је 6. октобра 1877. године потписао министар војни Сава Грујић, стоји да народни војници од државе добијају, између остале спреме, за главу – шајкашку капу.

Шајкача је очувала и отхранила Србију и зато нове генерације треба са поносом да носе овај део народне ношње . Недавно је дипломац Правног факултета у Београду Филип Живановић дошао на доделу дипломе у народној ношњи са шајкачом на глави. Како каже, на тај корак се одлучио како би се одужио прецима који су у тој одећи ишли у рат, али и у сватове. Исто је поступио и дипломац Ђорђе Богдановић, који је одбранио свој дипломски рад на Факултету педагошких наука у Јагодини. Обојца су, наравно, завредели медијску пажњу.

На прво заседање новог сазива Народне Скупштине поједини народни посланици дошли су у народној нашњи. Веома је важно да генерације које долазе према шајкачи изграде афирмативни однос. То није капа простих људи, већ симбол слободе и домаћинске Србије. Народна ношња у себи носи отменост и учвршћује национални идентитет који српски народ треба “љубоморно“ да чува.

Пишу: Томислав Кресовић и Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: