ПОЛИТИЧКО РАСУЂИВАЊЕ: НЕМАЧКA ЈАКА И БЕЗ МЕРКЕЛОВЕ

German Chancellor Angela Merkel gestures

Немачка спољна политика се “не прави“ приоритетно на основу личности која је на месту канцелара, него снаге и позиције коју има у ЕУ, односно, на основу сопствених политичких снага и утицаја политике САД и НАТО. Свој вртоглави успон и лидерску позицију у ЕУ Немачка дугује пре свега САД, али и Француској и Великој Британији. Наравно, на то је утицао и однос Немачке према Русији.

 Сви немачки канцелари, попут Конрада Аденауера, Лудвига Ерхарда, Вили Бранта, Хелмута Шмита, Хелмута Кола и Герхарда Шредера, без обзира на то да ли су били представници ЦДУ или СДП, водили су рачуна о једном постулату, а то је истрајно залагање за непрекидни успон Немачке у европском лидерству и савезништво са САД.

СР Немачка је платила за своје уједињење од 1990. године,  више од 2000 милијарди тадашњих марака. Немачка је блиски економски партнер Руске Федерације, али носи и бреме великог совјетског утицаја, и то од 1945. године, што се сада манифестује кроз санкције које према Русији спроводи Немачка и ЕУ због “Украјинске кризе“.

После деведесетих година прошлог века Немачка политика била је кључна у признавању независности Словеније, Хрватске, али и БиХ и “кумовање“ распаду бише Југославије. Србија је за Немачку до 2000. године била држава “реметилачки факор“ на Балкану. Период од 2000. године и долазак на власт др Зорана Ђинђића, а у време канцелара Герхарда Шредера, донео је извесно отопљење према Србији, будући да је српски премијер био тзв. “немачки ђак“.

Политика Ангеле Меркел према Србији усмерена је на отварање преговора и дијалога Београда и Приштине. На регионалном нивоу то је укључивање Хрватске у ЕУ и активна политика око мигрантске кризе као и извесно дистанцирање Меркелове око војне мисије у Сирији и Ираку. Меркелова носи терет и односа са Турском, али и последица Брегзита. Све крупне геополитичке “операције“ у Европи рачунајући ту и динамику односа ЕУ са Руском Федерацијом део су политике немачке “челичне леди“.

Губитак покрајинских избора у Берлину изазвао је панику у ЦДУ (политичкој партији Ангеле Меркел), јер би се лако могло десити да се сличан исход догоди на јесен следеће године, када се у Немачкој одржавају савезни избори. Шта ће донети 2017. година непознаница је, али је извесно да ће наредна година бити веома тешка. Бирачи ће гласати за разумне, умерене и рационалне државнике. Потенцијални или реални одлазак Меркелове с власти 2017. године не би био “крај Европе“ какву знамо. Доста лоших ствари по Европљане се већ десило са Брегзитом и мигрантском кризом.

Сада је само реч о новој трансформацији ЕУ и позиције Немачке у њој. Премијер Србије Александар Вучић на сваком месту истиче своје уважавање према Ангели Меркел, али можемо да констатујемо како је то више питање рација, него лојалности. Премијер Александар Вучић каже: “Она је много уложила у Европу, они имају суфицит већи него све друге земље Уније, они су најјача земља у Европи, то једноставно није за поређење. А што се некоме љуља власт, не значи увек да ће се завршити губитком избора“.

Балкан је за Немачку увек био једначина са више непознатих, али и регион који је више од 100 година политички аксиом пута Немачке на исток, било према Русији или ка Блиском и Средњем истоку.

Пише:  Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: