ВРЕМЕ (НЕ)КУЛТУРЕ: СМРТ МУЗЕЈА У СРБИЈИ

FOTO Smrt muzeja u SrbijiКултура у Србији полако, али сигурно умире“ кроз  уништавање и затварање музеја и градских легата. Сваки  град у Србији има или је имао своје градске музеје који сведоче о култури, обичајима и традицији. Сведоци смо континуиране девастације сваковрсног културног блага, националних музеја, галерија, спомен кућа и легата, настале услед лоших приватизација или непостојања стратешког развоја културе.

Олако се руше здања стара више од једног века која представљају део нашег националног идентитета. Расипа се културно  благо  нашег  народа и државе, а још је гори случај са разним архивама које сведоче о нашем постојању, државности и припадности  “породици европских народа“.

Брзо  се укључујемо у  европске  токове и модерне технологије, али небригом радимо на забораву своје историје, односно свог постојања. Народ без музеја, архива, библиотека осуђен је на заборав, окупацију и презир. Они који праве културни и духовни помор једног народа, свесно га трајно уништавају. Тако је било и са окупацијама у Првом и Другом светском рату, када су спаљиване библиотеке и културна добра.Тако је и у последњим балканским сукобима уништено на милионе књига, разорени су и опљачкани музеји и галерије. Недопустиво је да годинама и деценијама не ради Народни музеј, Музеј савремене уметности у Београду и многобројни “локални“ музеји.

Пример небриге према културном благу представља Завичајни музеј у Земуну који не ради од 2002. године. Пре две године у земунском музеју је отворена изложба о локалним рекламама и огласима у период од 1919. до 1941. године. Из исечака најважнијих листова и издања који су штампани у том периоду, посетиоци су могли да сазнају како су Земунци становали, како су се и где запошљавали, како су се облачили, забављали, веначавали и умирали. Чак ни та солидна изложба не може да надокнади, нити да замени значај оригиналних музејских артефаката који још увек чаме у музејском депоу.

Јавност је већ упозната да се Природњачки музеј у Београду полако претвара у истраживачки институт, а велико културно благо нема своју публику. Експонати из музеја старог 121 годину уредно су сложени у 120 збирки које се чувају у депоима, јер не постоји изложбени простор. Део где су минерали и стене и даље је окован влагом и прашином. Србија и њен Природњачки музеј имају веродостојну реплику кикиндског мамута познатијег под називом “Кика“,  који је сложен у деопу, уместо да реплика стално буде пред публиком, као што би то била пракса у свету.

Озбиљне државе би све оно што поседује Природњачки  музеј подигле на највиши ниво националне вредности и потрудиле се да све то буде адекватно комерцијализовано. Код нас је као у филму “Сабирни центар“ Горана Марковића. Ископине иду напоље из музеја.

Пишу: Томислав Кресовић и Предраг Прокопљевић

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: