ГЕОПОЛИТИКА: СРБИЈА ИЗМЕЂУ (НАТО) ЧЕКИЋА И (РУСКОГ) НАКОВЊА

FOTO Srbija između NATO čekića i ruskog nakovnjaЗападним невладиним организацијама и носиоцима англо-америчких културних и животних вредности у Србији постало je веома “клизаво тло“ под ногама откако су се на овим просторима активирале руске невладине организације и институти. Западни геополитички планери заиста имају пуно разлога да им се упале “црвене лампице“. По НАТО аршинима руски пропагандисти у Србији представљају “непријатељски фактор“, а управо такви активисти шире своје идеје у средини где се Русија доживљава као старија сестра или мајка, а Руси као старија браћа.

Очигледно је да Русија захваљујући Србима на Балкану колико-толико прави геополитички контрабаланс. Културолошка подлога у једној балканској православној земљи омогућује званичном Кремљу да помрси планове све агресивнијем НАТО савезу, који упорно гомила војну силу на границама Руске Федерације. Све оне белосветске технике у пласирању “меке моћи“ које су употребљавали носиоци западних вредности сада се окрећу против њих. На делу је нека врста “политичког аикидоа“ где званична Москва контолише нападача на тај начин што преусмерава његову енергију, уместо да га блокира.

Многи који су се нашли на подужем списку у публикацији коју је прошлог месеца објавио Центар за евроатланске студије (ЦЕАС) под називом “Широм затворених очију – Јачање руске меке моћи у Србији – циљеви, инструменти и ефекти“, сада уз помоћ медија одапињу “отровне стрелице“ упућене ка директорки овог центра Јелени Милић. У јавности се може чути како је “НАТО јуришница“, исфрустрирана жена, како је “побркала лончиће“ и како преувеличава утицај руских организација и редакција у Србији. Истина је, као и увек, негде између. Нити је Јелена Милић сасвим објективна у свом извештају, нити су сви побројани аутори и уредници са “руског списка“ у ЦЕАС-овој студији баш тако неупућени у геополитичку доктрину званичне Москве.

Основна разлика између оних који раде за западне интересе и које народ одвајкада препознаје као “стране плаћенике“ и оних који у јавност пласирају “руске идеје“ је у томе што ови други то чешће раде бесплатно и “чиста срца“. Наравно, има и оних који су дебело плаћени да заступају интересе Москве. Уостлом то званични Кремљ и не крије.

И пре првих активности имплементације “руске меке моћи“ у  Србији, виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) из Москве Никита Бондарјев јавно је рекао да се они који заговарају оснивање проруских невладиних организација у иностранству сусрећу са великим отпором геополитичких противника. Атлантисте плаши могућност да то присуство буде још дубље осмишљено и централизовано.

Даље је отворено питање да ли су се остварила црна предвиђања западних геостратега да је “идеологија Кремља“ све присутнија на српској политичкој сцени или поменута публикација ЦЕАС-а представља само претеривање оних који су учествовали у том пројекту, односно добро плаћених западњачких апаратчика којима је стало да и надаље добро наплаћују урађене задатке које добијају од својих ментора?

Центар за евроатлантске студије и њихови ментори међу којима је и фонд Рокфелера, који је финансирао штампање публикације “Широм затворених очију“, отворено оптужују актуелну власт у Србији да се благонаклоно опходи према јачању “руског фактора“. Тако ЦЕАС открива да је мапирао 109 организација које промовишу различите аспекте српско-руских односа.

Поборнике и симпатизере НАТО савеза нарочито нервира јачање билатералних веза између Србије и Русије, које се како кажу “манифестује непропорционално великим бројем посета на високом нивоу у односу на било које друге актере међународних односа, чак и у периоду када је политички Запад увео Русији санкције због анексије Крима и подстицања рата у источној Украјини“.

Иако је Србија војно неутрална, због свог провокативног геополитичког положаја нашла се између (НАТО) чекића и (руског) наковња. Србија је нехотице тако узела да игра улогу сеоске младе која се фемка да ли ће се удати за још незрелог грубијана који нема мере у задовољавању својих потреба или за старог лисца коме се нигде не жури и који зна шта хоће.

Пише: Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: