ГОДИНЕ ТРАНЗИЦИЈЕ: MOЋ ПАРТИЈА И НЕМОЋ ИНСТИТУЦИЈА

FOTO Moć partija i nemoć institucijaСрбија се већ 25 година окреће између постсоцијалистичког модела дефинисаног у транзиционом друштву и феноменологије капиталистичког модела који је између државног капитализма и неолибералног модела економије. Почев од 1990. , па све до 2000. године Србија је имала постсоцијалситички модел власти са појавним облицима државног капитализма, односно са доминацијом државе у вођењу економије, односно наметању ауторитета уске партијске олигархије која је стварала економске олигархе у форми “сервиса“ државне моћи.

После 2000. године у Србији се на “широка врата“ уводи неолиберални модел економије са буразерским и инстант приватизацијама. Долази до продора страног капитала који купује државну и тзв. “друштвену својину“ за багателу. То омогућује инстант богаћење тајкуна који раде, пре свега за своје интересе, али финансијски оснажују и политичку олигархију.

Општа карактеристика наслеђа неосоцијалистичког модела власти су јаки утицаји партија и политичких вођа, као и државна бирократија. Са друге стране државне институције лоше функционишу, што онемогућава стварање демократског друштва, јавне контроле, као и рада “сервиса грађана“. У Србији већ 25 година лоше функционише јавни сектор. Партије на власти врше велики утицај на рад јавних предузећа и јавне управе. Општи знаци да је Србија на “пола пута“ у дефинисању демократског друштва је наглашеност партијске доминације која гуши грађанске иницијативе и темељну изградњу институција грађанског друштва. Србија нема развијен синдикални покрет. Остаци неосоцијалистичких и транзиционих синдиката утопили су се у мреже партијских олигархија и интереса.

Без стабилних синдикалних организација нема ни афирмације тржишне економије, односно развијених облика демократских институција у оквиру капиталистичког друштва. Политичке партије које су у изборним процесима стидљиво говоре о Србији као капиталистичкој државној заједници и економији. Страх од “отвореног друштва“ и јасног дефинисања друштва и политике којим се креће Србија доводи до неразумевања карактера политике и економије, пре свега од страних инвеститора, који траже гаранцију за своја улагања. Нерешени односи у власништву, реституцији и денационализацији видно одбијају приватни капитал у Србији, јер се и даље води “крсташки рат“ истине између већ пораженог социјалистичког друштва и незрелог капиталистичког система који се паралелно креће између облика државног капитализма и неолиберализма.

Пише: Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: