ПОЛИТИЧКИ ВРЕМЕПЛОВ: СРБИЈА У МИТОВИМА И ЛЕГЕНДАМА

FOTO Srbija u političkim mitovima i legendama

Срби су одувек са великим жаром причали своје митове и легенде. Историјски митови везују се за Светог Саву и династију Немањића, за Бој на Косову и Светог цара Лазара. Временом од староставних митова и легенди добијамо митологизоване приче из “политичке кухиње“. Од 19. века митологизују се династије Карађорђевића и Обреновића, које су се међусобно прогањале и уништавале, али су изграђивале Србију и бориле се за њену слободу и самосталност. Међу политичким лидерима и страначким првацима у колективној свести народа трајно ће остати Никола Башић звани Баја.

После Другог светског рата Србија је упрегнута у амове октроисане комунистичке власти. Политичке борбе су се искључиво водиле унутар комунистичке олигархије, уз доминацију Брозових сарадника Александра Ранковића, Слободана Крцуна Пенезића и Петра Стамболића. Сви они су добили своје место у савременој српској “политичкој митологији“.

Крајем осамдесетих година води се борба два политичка клана и две политичке концепције које предводе Слободан Милошевић и Иван Стамболић. Срећа се тада насмешила Слободану Милошевићу који 1990. године постаје неприкосновени политички лидер.

Слободан Милошевић у јавности добија атрибут вође или “вожда“, а као његови привидно политички противници на политичку сцену ступају др Војислав Шешељ и Вук Драшковић. Милошевић вешто корсити сукобе “кумова“ за одржавање своје власти, а онда на политичку сцену укључује академика Добрицу Ћосића, кога због отварања тзв. Косовског питања Срби касније проглашавају за “оца нације“. Место у политичкој митологији добија и лидер ДС др Зоран Ђинђић и то искључиво због свог непоколебљивог отпора Милошевићевом режиму. На крају су оба политичка корифеја завршила трагично. Милошевић је заверенички изручен у хашку “проклету авлију“ где умире, а Ђинђић је убијен. Ратних деведесетих година политички мит је обогаћен и херојством генерала Ратка Младића и др Радована Караџића. Обојица су се већ нашла у десетерачким песмама савремених гуслара.

Савремена политичка сцена прати плебисцитарни утицај и јачање политичке харизме лидера СНС Александра Вучића, који сада на политичкој сцени нема озбиљног политичког конкурента. По свему судећи, на добром је путу да захваљујући својој реформаторској политици и отварању према Западу у Србији буде поштован као некада руски цар Петар Велики.

И за крај да не заборавимо, изгледа да део политичког мита никада неће постати др Војислав Коштуница, који је својoм бледом бирократском владавином оставио утисак “заборавног политичара“ и Борис Тадић за кога су жене некада гласале само због манекенског стаса. Испаде на крају да су једино пролазни мандат и лепота.

Пишу: Томислав Кресовић и Предраг Прокопљевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: