ЗАБОРАВЉЕНИ ОБИЧАЈИ: НЕМА ВИШЕ ГРАЂАНСКE СЛАВE

SLAVA SV.JOVANЈедна од основних обредних разлика између других православних хришћана и Срба православаца, такозваних светосаваца, јесте у томе што Срби поштују и прослављају своју крсну славу. Наши преци су били многобошци. Свако племе и домаћинство су имали своје божанство које су поштовали као заштитника.

Када су Срби примили хришћанство под утицајем Византије, веома су се тешко одрицали својих старих обичаја. Тадашњи верски ауторитети су препоручили да се славе хришћански свеци и то најчешће они на чији су дан примили Свето крштење.

Историја нас учи да светосавци нису прекидали ову традицију. Мењана су имена, презимена, места становања, али крсне славе се нису тако лако одрицали. Чак ни у време комунизма, када је атеизам пропагиран у најпримитивнијем облику, то није утицало на Србе да забораве своје светоотачко предање и крсну славу.

Они који славе крсну славу сматрају да је светитељ њихов заштитник и молитвеник пред Богом. Он им помаже да превазиђу све животне тешкоће. Сваки свештеник даје упутство свом парохијану да славу чине колач, жито и свећа, а остало је како се може и колико се има. Такође, свештеници кажу да је веома важно да се крсна слава прослави онако како је прописала света Црква и како то традиција налаже. Веома је штетно спремање мрсних јела у посне дане, неумерено коришћење алкохола, ружних речи, а поготово псовање Бога и светитеља и пушење поред славске свеће. Боље је да се слава не слави, него да се  овако вређа светитељ-заштитник.

Управо су то оне неправилности које се често могу видети у градским срединама. Софра је пребогата. Што више ића и пића то домаћин сматра да су му гости задовољнији, а слава прослављена “потаман“. У питању је заправо сеоски обичај који није примерен градској средини. На својим предавањима в.д. директора Завода за проучавање културног развитка Марина Лукић Цветић подсећа да су се до педесетих година прошлог века, у градовима прослављале славе много примереније, лепше, елегантније и једноставније. Гости су могли да поразговарају  међусобно и са домаћинима. Послужење је било одабрано, а поклони се нису носили или нешто тек толико да се у госте не иде “празних руку“.

Традицију прославе грађанске славе сведочи наш познати хералдичар и потомак старе градске породице Драгољуб Ацовић.

“То је била врста ‘седећег коктела’. Домаћин је ујутру носио колач у цркву и био на богослужењу. Тачно у подне одржавао се породични ручак у најужем кругу, а од 17 часова почињали би да пристижу први гости. На честитање славе се долазило обично у паровима, и то искључиво у свечаној одећи. Гости су примани у салону где је започињало послужење. Прво је изношено жито, затим слатко и вода. Гости су три пута послуживани колачима уз вишњевачу, ораховачу и вино, а на крају се износила кафа. Домаћини су испраћали госте, онда су долазиле друге званице и све тако најдаље до 21 час“, објашњава Ацовић.

Занимљив је податак да је слава први предлог из Србије који се нашао на светској листи Нематеријалног културног наслеђа. Постоји више врста слава: сеоске, грађанске, манастирске, породичне, еснафске, заветне, а циљ им је да се укаже поштовање светитељу, традицији, породици и прецима, те да утиче на напредак и здравље свих славара.

Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: