КАРАКТЕРОЛОГИЈА ПОЛИТИЧАРА: СВАКИ ЦЕЗАР ИМА СВОГ БРУТА

asterix-aux-jeux-olympiques-asterix-aux-jeux-olympiques-asterix-at-the-ol-31-gЈош су грчки филозофи рекли да карактер одређује судбину човека. Платонов ученик Теофраст написао је поучну и интригантну књигу „Карактери“ где је направио класификацију 30-так облика људског карактера уз карикатуру израза карактерног лица. Посебно проучавање карактера разрађено је кроз психологију. Појам карактера се појављује у оквиру многих теорија личности, било као основни или пратећи појам у објашњењу индивидуалног реаговања појединаца.

Карактер се често изједначава са личношћу у целини, па се са тим термином користи наизменично, али може да представља и ужи појам, па као такав најчешће означава особени склоп претежно социјалних аспеката у структури личности, мотивационих, моралних или вољних. Некада се овај појам употребљава у још ужем значењу, као спремност човека да се понаша у складу са моралним нормама. У студији „Анализа карактера“ психоаналитичара Вилхелма Рајха под карактером се подразумева навикнути начин одношења организма према унутрашњем и спољашњем свету. То је типичан начин на који особа опажа и доживљава унутрашњу и спољашњу стварност, начина на који реагује на њу, на који се брани од те стварности, излази на крај са проблемим живота.

Политички карактери су занимљиви за проучавање. Карактер политичара поред личног карактера садржава и карактер политике, партије и друштва у коме се политика дешава као јавна делатност. Служећи се Теофрастовом типологијом, најчешћи тип карактера који се појављује код политичких лидера јесу властољупци, митомани, кукавице, примитивци и лицемери. Међу онима који се налазе у окружењу политичких вођа су лицемери, полтрони, брбљивци, трачаре и гребатори. Какав ће однос снага бити у политици зависи од карактера вођа, концепције политичких партија, блискости вође са својим сарадницима и начина како се води политика у јавности. Често се мешају карактери политичких вођа са карактерима сарадника, па се онда води унутрашња борба престижа, што често доводи и до великих обрачуна. Највеће страначке борбе у Србији одигравале су се више унутар партија, него једне партије против друге на политичкој сцени. Унутрашња политичка борба обично одређује карактер политике.

Пирамиду власти Слободана Милошевића знатно су уруширили његови сарадници који су се на време престројили или одбегли, односно пребегли у друге партије. Иста је судбина задесила и покојног др Зорана Ђинђића, па и др Војислава Шешешља, др Војислава Коштуницу и Бориса Тадића. Набројани лидери су реално побеђени унутар својих партија, а не у борби са другим партијама. То је велика опомена Александру Вучићу, Ивици Дачићу и другим партијским лидерима у оквиру владајуће коалиције шта може да им се догоди у датом часу.

Цезар није страдао од спољних противника него од својих сенатора на челу са Брутом. Политичари на власти у Србији су самољубни. Они верују анкетама и медијима. Када се посланици, министри и страначки функционери плаше или додворавају својим лидерима, то је почетак пада лидера који дозвољава такво понашање и спроводи такву политику. Питање је времен када ће доћи до издаје и преврата. Пут до власти је адреналински тежак, а пад са власти је депресивно лак. Политика није посао за људе јаких, него савитљивих уверења и карактера.

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: