НОВИЈА ИСТОРИЈА СРБА: ДА ЛИ СУ ВОЂЕ ОБАВЕЗНО И ДИКТАТОРИ?

vucic-djindjic-milosevic-tadic0Србија стојички подноси „меку“ ауторитарност власти још од увођења вишепартијског система, са каснијим осцилацијама у примени степена моћи владајућих партија и политичких лидера. Највећи степен ауторитарности и личне власти Србија је имала за време Слободана Милошевића који је суверено одлучивао о судбини не само Србије, већ и српског народа у региону. Слободан Милошевић је био у рангу високе ауторитарности, али не и класичног облика политичке и личне диктатуре.


Политички гледано „средњи ниво“ ауторитарности имао је Борис Тадић као председник Србије од 2004. до 2012. године и као „сива еминенција“ у вођењу државних институција од 2008. до 2012. године. Лична владавина Бориса Тадића осећала се у раду парламента, владе, али и других државних институција. Садашњи премијер Србије и лидер СНС Александар Вучић поседује нижи ниво ауторитарности од Слободана Милошевића, али је његова ауторитарност знатно виша од, рецимо, др Војислава Коштунице, др Зорана Ђинђића, па и Ивице Дачића. Његова поставка владања је тзв. канцеларског типа.

Посматрано из угла чувеног српског антропогеографа Јована Цвијића, „виолетно-динарски“ политички типови су били Слободан Милошевић, Борис Тадић и Александар Вучић, док су моравски и шумадијски типови др Војислав Коштуница и Ивица Дачић. Др Зоран Ђинђић је био нека умерена варијанта динарског и моравског варијетета. Председник Србије Томислав Николић је шумадијско-моравски тип политичког владања.

Карактер власти водећих личности у Србији у протеклих 25 година био је повезан са личном харизмом, затим снагом партија на чијем су челу били, вештим обликовањем јавног мнења и укупним стањем у држави. Јачање и слабљење политичке моћи лидера и партија у много чему зависи и од карактера политичке пропаганде и медијске промоције. Чињеница је да су се структуре владајућих партија „прикривале“ иза ауторитета и медијске промоције председника и премијера.

Актуелна медијска промоција политичког и државног активизма премијера Александра Вучића у несразмери је са промоцијом радних активности министара и других експонираних политичара у Србији. Ова несразмера активизма и медијске промоције оставља утисак личне власти Александра Вучића, али то није реално у односу на стандардну квалификацију личне или политичке и државне диктатуре

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: