ПОРУКЕ ИЗ ЗАГРЕБА: СРБОЧЕТНИЦИ ИМАЈУ НАЦИОНАЛНУ СТРАТЕГИЈУ

MEMORANDUM SANUГодинама уназад у домаћој јавности преовлађује мишљење како Србија нема јасно дефинисану националну стратегију. Осим максиме да „ЕУ нема алтернативу“ и гомиле разнородних стратешких докумената формално написаних да уреде одређене области друштвеног живота не би ли државни органи „фингирали“ тзв.  одрживост пројеката приликом конкурисања за добијања средстава из ЕУ фондова, готово да нема „кровне стратегије“ која би Србији обезбедила јасан правац развоја.

Све већи апетити ХДЗ да преузме власт у Хрватској довели су до тога да  јавност у Србији сазна како није баш најбоље информисана. Како кажу „великосбијански агресори“ још од 2011. године имају промишљену националну стратегију која директно угрожава интересе Хрватског народа, а актуелна влада хрватског премијера Зорана Милановића управо је покровитељ такве политике. Наравно, главни промотери вешто сковане политичке тактике су усташки јастребови предвођени председником ХДЗ Томиславом Карамарком, председницом Хрватске  Колиндом Грабар Китаровић и медијски експонираним чланом Хрватског националног етничког судишта и некадашњим потпредседником тзв. „ратне владе“ Здравко Томцем.

Да подсетимо, још пре годину дана извитоперена проусташка атмосфера у Хрватској добила је свој квазиинтелектуални узлет у Вуковару, када је тзв. Хрватско национално етничко судиште предвођено Шепаровићем и Томцем у неколико „судских расправа судило“ за националну издају двојици бивших председника Републике Хрватске Стипи Месићу и Иви Јосиповићу, потпредседници Владе Хрватске Весни Пусић, Милораду Пуповцу, Карлу Билту, а „оптужнице“ чекају још увек актуелног премијера Хрватске Зорана Милановића и Будимира Лончара. Главни аргумент за обарање са власти премијера Зорана Милановића је попустљива политика према великосрпској „агресивној“ доктрини која је садржана у Другом меморандуму Српске академије наука и уметности (САНУ) из 2011. године. Занимљиво је да новоусташки идеолози поред „србочетника“ и њиховог документа извученог из „политичког нафталина“, као непријатеље препознају Руску Федерацију и Велику Британију.

Други меморандум САНУ је колоквијални назив за документ који су књижевник и политичар Добрица Ћосић, својевремено председник СР Југославије, професор др Љубомир Тадић, правник и политичар, чији је син Борис Тадић био председник Републике Србије, те још неколико других чланова САНУ упутили члановима тадашње владе Мирка Цветковића.

У политичком лудилу које је појачано доласком на место председника Хрватске Колинде Грабар Китаровић, хрватско домољубље је тренутно дискреционо право искључиво ХДЗ-а. Хрватски медији наклоњени проусташким политичким струјама се згражавају над Другим меморандумом САНУ. Како кажу тај полутајни документ препоручује београдским властодршцима да: дестабилизују владе БиХ, Хрватске и Косова; провоцирају унутрашње немире и незадовољство у суседним државама; слабе оштрицу оптужби против Србије; инсистирају на конститутивности Срба у Хрватској, Косову и Црној Гори; изврше транзицију српске заједнице у региону у унитарну српску заједницу; зауставе одвајање Војводине; спрече регионализацију Србије.

Проусташки медији наглашавају како су са овим документом одавно упознати хрватски и босански политичари, али ћуте, док српски политичари сада предвођени премијером Александром Вучићем иду „по утабаној стази меморандума“ не би ли све наведено заживело у свим својим сегментима.

У свом маниру „уље на ватру“ долива и председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко која каже да: „Србија није одустала од улоге патрона над својим суседима. За то служи стална инструментализација у суседним земљама тако што се стално пласирају меморандумске тезе о њиховој наводној угрожености. Теза о угрожености је детаљно разрађена у Стратегији за очување и јачање односа матичне државе и Срба у региону. Тај документ кога је Влада Србије усвојила у јануару 2011. године припреман је готово две године. На том послу били су окупљени одабрани стручњаци, али и тридесетак невладиних организација. Осим Срба у региону мишљење су дала и сва министарства“.

Политичка трвења у Хрватској су пробудила стару мржу према свему што је српско. „Код нас се, изгледа, дугорочно стратегијски осмишљава једино мржња – или етничка или идеолошка или и једна и друга – једино су мрзилачке побуде и мрзилачка пракса агенс у једној јако широкој разгранатој мрежи у којој су поједине ветеранске (бранитељске) удруге, поједини медији (највише портали, с говором мржње и у коментарима читатеља)“, пише за хрватски портал  „Нови лист“ некадашњи председник Хрватског новинарског друштва Зденко Дука.

Мржња је најчешће страх, јер човек најчешће мрзи оног кога се боји. У праву је амерички писац Џејмс Балдуин када каже да је један од разлога због којих се људи тако чврсто и тврдоглаво држе своје мржње то што наслућују да ће, кад мржње једном нестане, бити присиљени да се суоче сами са собом.

Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: