ПОЛИТИЧКО ОГЛЕДАЛО: БЕЗ СИСТЕМА НЕМА НАПРЕТКА

Politicke-stranke-Политичке партије у Србији су у великој мери наследиле синдром „демократског централизма“ из рада Савеза комуниста, али и више од тога. У функционисању партија и њихових руководстава прихваћен је модел политичког, бирократског, али и додворичког менталитета.

Партије у Србији данас делују као политичка предузећа, али и као права берза рада, јер се од странака на власти очекује посао у јавном сектору. Ово је наслеђени синдром из комунистичког периода власти када је статус у СКЈ имао утицај у напредовању.

Данас је тај феномен још драстичнији и суровији. Свака партија или коалиција на власти тежи ширењу свог утицаја, па се у предизборној кампањи активистима обећава шта год да пожеле. Политичке странке у Србији личе једне на друге.

Србија у вишестраначком систему има више чланова партија него што је било у време једнопартијског система. После 25 година вишестраначја Србија је и даље инфицирана странчарењем, односно стварањем великих партијских интересних заједница. Готово да је постало неписано правило да после освајања власти странке имају хиперпродукцију чланства. Са губитком власти чланство се видно осипа, уз обавезне „прелете“ у странке које сада имају политичку моћ.

Досадашње вишестраначје у Србији нам показује да током вршења власти медијска заступљеност лидера је изнад сваке границе доброг укуса. Када су некадашње моћне партије желеле да остану у игри утицаја правиле су своје мање или веће коалиције или су постајале део шире владајуће коалције. Највећи број политичких „цепања” и фракција имала је ДС, а најдуже као јединствена партија у Србији делује СПС, који се успешно одржао и после пада с власти Слободана Милошевића.

Окренутост лидеру у партијском систему није неуобичајена појава, али се у Србији на то гледа као на наслеђени механизам који своје корене вуче из комунистичког поретка када је крута партијска номенклатура СК била засењена харизмом Јосипа Броза Тита. Први такав случај је био Слободан Милошевић, који је из једнопартијског прешао у вишестраначки систем као вођа. Из популизма и националног ракурса израсли су у вође др Војислав Шешељ и Вук Драшковић, а из дисидентског левог и десног мишљења професор др Драгољуб Мићуновић, др Зоран Ђинђић и др Војислав Коштуница.

Странке су се мењале на власти, али је лидерско-олигархијски систем остајао као модел владавине. Партијске назови „демократије” утапале су се у демократски поредак. Култ вође који је створен на лику и делу маршала Ј.Б.Тита и СКЈ, данас је основни модел вођа које када освоје власт свој ауторитет пројектују на високе државне функције.Патије у Србији немају културу различитих политички погледа који се негују кроз партијске фракције и клубове, већ се одмах странка урушава и од „отпадника“ се стварају нове партије или посланичке групе које веома често злоупотребљавају претходно добијено поверење бирача.

Јавност у Србији прати активности страначких лидера, а често се намерно превиђају или заборављају дата предизборна обећања или политички програми. Створена је пракса да када партија одлази са власти, лидер аутоматски губи своју позицију у партији, што доводи до „бежаније“ руководства и осипања чланства. Страначки лидери су данас у Србији све и свја. Они су и странка и програми. Данас је најпопуларнији вођа у Србији Александар Вучић као лидер СНС и премијер владе Србије. Очи јавности Србије окренуте су према њему, али искуство показује да је потребно успоставити систем, формирати институције, а политичко вођство је само огледало система.

Aутор: Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: