ЕВЕРГРИН: ХРАСТ НИЈЕ ТЕМА ЗА ЈЕДАН ДАН

Фото: Ђорђе Бошковић

Фото: Ђорђе Бошковић

Срби почивају на миту косовског завета и православној традицији коју је трасирао Свети Сава. Све је било у почетку у језику, песми и гуслама, а онда у запису и књигама. Тако се преноси дух векова на садашње и будуће генерације. Није добро када се исече храст стар 600 година, без обзира на разлог.

Медији неко време држе пажњу јавности да ће се нешто лоше догодити. Онда се то лоше догоди. Још два три дана се помиње догађај и онда се затури негде у колективном забораву нације.

Да ли би то урадили американици својим секвојама? Они их чувају као свој индентитет. А у Србији светиња се сече ноћу, у „глуво доба“, без поштовања традиције и људи који су одрасли крај њега.

Биће новог храста, али не онога што памти откриће Америке и све судбине Срба рачунајући сеобу Чарнојевића, све ратове, пролазак разних окупатора и увек спремних ослободилаца. Нико се до сада није усудио да дирне тај храст-запис колективног памћења. Пролазили су покрај њега и живели уз њега. Памтио је стари храст многобројна веначња, славе, сахране. Живот и смрт генерација кроз векове чувао је „душу“ старог храста.

Сваким даном губимо свој индентитет, своју супстанцу и ником ништа. Тужно је ћутање мудрих академика и умних људи од пера и духа. Сведоци смо да они које доносе одлуке да се исече (више)столетно стабло, реше то по принципу „преког суда“ загледани у будућност, као да прошлост није важна. Орвел каже: „Ко контролише прошлост, он контрлише садашњост. Ко контролише садашњост контролише будућност“. Стари храст нису дирали ни Турци, ни Немци, ни атеистички задојени комунисти, али су то урадили „европејци“ блиски протестантизму и потреби промене свести.

А кад колективно памћење ишчезне, чупа се језик, писмо и вера. Тако се Срби исељавају, а неки други народи насељавају. Срби полако постају странци у својој земљи. У име свести и прогреса странци постају господари наше дедовине и очевине. Са тугом и осећајем сете размишљамо да на светој српској земљи више не расту косовски божури.

Просвећени народи и одговрне државе чувају, негују и развијају сећање на своју прошлост. Народи се памте по традицији, миту и колективном доживљају. Дух народа је у језику, али и материјалним траговима колективног трајања. Од родитеља наследимо сат и личне драге предемете. Када наша деца оду у „бели свет“ остану личне ствари, слике, филмски записи о њиховом одрастању, школске свеске са првим научениним словима и цртежима. Велике писце и сликаре памтимо по њиховим делима, а хероје по јунаштву које је уткано у легенде, митове и песме.

Као да нам ништа више није свето. Када одемо у свет све се више стидимо да кажемо да смо из Србије, да смо православци. Корење наше културе одавно је оскрнављено. Сеча храста старог шест векова само је прагматика, део посла плаћених дрвосеча и ништа више. Тако нестаје народ. На тај начин се ругамо сами себи и стидимо својих корена.

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: