ОПЕРАЦИЈА „ОЛУЈА“ (ДРУГИ ДЕО): КОНТРAСЕЋАЊА НА ЈЕДНУ ТРАГЕДИЈУ

Izbeglicka-kolona-ka-Srbiji-5-avgusta-1995У актуелним српско-хрватским односима питање хрватске националне прославе операције „Олује“, 5. августа и Дана сећања на страдања и прогон Срба у организацији влада Србије и Републике Српске, која је организована дан раније, срж је политичке вододелнице.

Ушанчени као овнови на брвну у својим Јасеновац-Блајбург фрустрацијама, нема још могућности да сучељене стране покрену квалитетнији политички дијалог. Ријечка „Контрасјећања“ редитеља Оливера Фрљића су можда права мера како треба да се односимо према прошлости.

У хрватској је србофобија још увек веома изражена. И када бисмо смели да занемаримо разбијање табли са ћириличним натписима и све муке кроз које пролазе повратници у Хрватској, довољно би било истаћи прославу операције “Олује“, па да схватимо да је то злочин највећег етничког чишћења после Другог светског рата у Европи.

Из авиона се могло видети да уклањање кипова Францетића и Будака у Хрватској није било ништа друго него политичка козметика зарад прикривања тињајуће мржње према Србима што никако не би смело да буде део културолошког оквира Европске уније.

И када се уз помоћ својих западних партнера утркују ко ће бити регионални лидер у промовисању светле будућности Балкана, протагонисти српско-хрватских односа не могу да напусте позицију жртве немиле прошлости. У праву је шеф катедре за Културне студије на Универзитету у Ријеци др Вјеран Павлаковић када каже да: „…Главни проблем опструирања помирења у свим послијератним државама насљедницама Југославије је виктимизација – синдром који превладава у политичком дискурсу. Свака страна перципира себе искључиво као жртву, а другу страну искључиво као агресора, без простора за нијансе или алтернативе. То чини да је готово немогуће препознати жртве с друге стране, будући да у овој дуалистичкој концептуализацији рата би могло значити да је зато властита страна била агресор, а не постоји друштво које жели да се види као агресор“.

У циљу да се супротстави глорификацији рата која се и даље намеће као дужност сваког домољубивог Хрвата, редитељ Оливер Фрљић у сарадњи са Српским народним вијећем и Удружењем „Документа“ приредио је својеврсни мировни контрапункт книнској прослави „Дана побједе и домовинске захвалности“, односно непримереној војној паради која „чизмом“ учвршћује позицију званичног Загреба као одговорног за нестајање Срба са простора Хрватске.

Паралелно са почетком прославе у Книну, у Ријеци се организује пројекат „Контрасјећања“. Реч је, наиме, о јавним разговорима са пет жена различитих националности из Вуковара, Осијека, Книна, Дрниша и Личког Петровог Села, које су преживеле ратне страхоте. Основни мотив Оливера Фрљића као ангажованог интелектуалца је да кроз живе сведочења страдалница покаже да не постоји рат који бисмо могли да посматрамо кроз црно-белу призму.

Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: