У ПОВЕРЕЊУ: УСУД СРПСКИХ ПОДЕЛА

srbi-nebeski-narod-grbСрпски народ никако да се окупи, сједини и организује да ради за своју будућност, да постане конкурентан и партнер другим народима на Балкану и Европи. Ради се стихијски, без плана, са пуно превара, обмана, закидања, корумпираности, оговарања, „ломљења врата“ бољима и вреднијима од себе.

Поделе само уситњавају и онако материјално и морално нарушен српски народ који сам себе понижава и потказује, а други га у Европи унижавају у складу са унутрашњим стањем државе и националног духа. Најтрагичније је управо то што је завладала општа апатија, психологија „мртвог мора”, општа друштвена депресија, недостатак оптимизма, мотивације да се крене са извлачењем из сопственог, а онда и из глобалног „глиба”.

Мудри и храбри у Србији понекад нешто кажу и ураде, што делује као мотивациона енергија или пробуђена савест, али по правилу надвлада „маса” просечности, паланачки сопственички интерес, партијска заслепљеност и увек присутна идеолошка и и политичка подељеност. Никако да се ослободимо усуда о којем је писао академик и драмски писац Душан Ковачевић у својој књизи „20 српских подела. Србе на Србе”: или „Зашто је тешко, скоро немогуће остварити минимум националног интереса кад је реч о судбини народа и државе”.

Ова поучна књига би требала да буде у сваком нашем дому и политичкој партији. Пре даровитог Душана Ковачевића, знаменити пријатељ Србије др Арчибалд Рајс је 1928. године оставио свој запис као „аманет” Србима под називом „Чујте Срби”, где је визионарски и пророчки описао навике ,слабости и врлине Срба, али и менталитет власти. Још пре Рајса о менталитету Срба писао је Јован Цвијић, Драгиша Васић, Јован Скерлић. Невоља је у томе што културна и политичка елита и олигархија власти немају навику да изучавају и преображавају дух српског народа.

Питање свих питања је зашто су пасивни елитни делови друштва? Зашто ћути САНУ, УКС, СПЦ, многобројни универзитети? Где је индивидуални бунт академика, писаца и свих других креатора културне политике? Ефекти њиховог ћутања су веома видљиви. Велики број образованих младих људи све се више одлучује да потражи „бољи живот“ ван граница земље или се супротно сваком моралном понашању труди да се уз помоћ „веза и везица“ попне мрачним степеништем ка добро плаћениим и утицајним функционерским положајима.

Тако се ствара индивидуална, али и колективна малодушност, духовна стерилност и осећај узалудности. Готово да више нема правих узора у науци, култури, привреди… Само се с времена на време појави по неки млад научник или спортиста који је освојио неко светско признање или трофеј, али недуго затим сазнамо да је успешно заврбован од стане страних универзитета, компанија или спортских клубова. Тако се делимо на патриоте и оне друге, власт и опозицију, претходне и будуће. Тешко себе видимо у Европи, а Европа још мање препознаје себе у нама, сем обећаног пута ка ЕУ, који је и даље орочен на релативно „неодређено време“.

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: