ПРВОМАЈСКИ ПРАЗНИК: IN MEMORIAM РАДНИЧКОЈ КЛАСИ

RADNIČKA KLASA„Власт“ радничке класе завршена је увођењем вишестраначког система у Србији, а обриси радништва остали су са последњим друштвеним предузећима која су „завршила“ у приватизацијама или стечају. Радништво у Србији у традиционалном смислу левог покрета је „упокојено“. Сада је на сцени квази-радништво тзв. „белих крагни“, односно службенка који раде у јавном сектору.

Остатак постсоцијалистичког радништва је у делу мале привреде, али и приватним компанијама где се ради по принципу најамништва за 200 до 300 евра месечно. Радничка класа нема више плаве мантиле већ је у чекаоницама за посао после отказа и на тржишту рада. Милошевићева политика деведесетих на „мала врата“ кренула је у уништење радничке класе, а почетком 2000-тих година Србија остаје без радништва. Нема ни јаких синдикалних организација које су се „продале“ партијама на власти и моћним тајкунима.

Сада у Србији постоје два изразито удвојена социјална слоја и једног балансирајућег. Први је слој „беспосличара“ односно велике армије од око 20 одсто без посла и још више без егзистенцијалног статуса. То су обесправљени и понижени људи који постају маргина друштва приморана да продаје робу на кортону у нехигијенским условима како би прехранила породицу. Ови социјални случајеви често су политички манипулисани партијама на власти које им још од почетка вишепартијског сисема обећавају неко „боље сутра“.

Други слој су олигарси који уживају у луксузу и расипништву, а свој заштићени статус обезбеђују на тај начин што финансирају партије на власти без обзира на идеолошку и програмску основу. Између ова два друштвена слоја су тзв. „средњаци“ запослени у јавном сектору који служе интересима партије на власти одржавајући на тај начин државни поредак привидно стабилним.

Данас у Србији је постало анахроно, али и срамотно да се неко назове радником, јер је Србија остала на нивоу индустријског друштва по застарелој технологији. Србија нема као што је раније имала веште и стручне занатлије и мајсторе разних занимања. Политичка бирократија и олигархијска технократија угушиле су производна занимања, а радништво је постало социјално најамништво најнижег нивоа и без икаквих социјалних и синдикалних права. Процеси приватизације и распродаје државе и њене имовине јасно воде ка неолибералним моделима које примењују све владе од 2000. године.

Србија све више добија лумпенпролетаријат, вазални јавни сектор, печалбарско-емигрантски слој и „недодирљиве“ олигархе. Међународни празник рада – Први мај све је више јавна срамота него што представља обележавање с поштовањем радничких права. Првомајски уранци не показују више снагу радништва. Оно је сад расуто по народним казанима и у редовима за било какав посао за надницу. Тешко да у Србији данас има партије која може суштински да каже да штити интересе „плавих мантила“. Шта то беше радништво у Србији? Оно је упокојено!

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: