РАСПРОДАЈА: АВАЛА ФИЛМ НА ДОБОШУ

AVALA FILMСве владе од 2000. године до данас биле су „дарежљиве“ у продаји или, како се то већ каже, приватизацијама националних ресурса. Србија је позната као држава у региону која нема своју националну стратегију заштите природних и културних добара. Не постоји култура неговања културно-историјске баштине и предавања новим генерацијама у аманет. Све може бити на продају, на милост и немилост домаћих и страних купаца.

Културна добра су индентитет Србије и српског народа. Када благо оде „на добош“, започет је и процес скрнављења националног памћења. Културно добро постаје нечије власништво. Најновији пример таквог опхођења према културној баштини је продаја „Авала филма“. Реч је, наиме, о најстаријој филмској компанији у бившој Југославији, која је основана 1945. године. Од 1947. године, када је домаћој публици представила „Славицу“ – први филм самостално продуциран у бившој Југославији, произвела је преко 400 документарних и 200 играних филмова, односно преко 120 копродкуција са филмским и ТВ-кућама из других држава.

Деценијама је у ову националну и регионалну филмску кућу улагано на десетине милиона долара. Закон о културним добрима јасно дефинише да културна добра могу бити у свим облицима својине, али да је власник дужан да чува, одржава и користи филмску грађу у складу са мерама заштите које утврђује Југословенска кинотека. Тако стоји на папиру, али како је у пракси?

По писању медија „Авала филм“ је продат приватнику за 980 милиона динара, или 8,1 милион евра. У Агенцији за привредне регистре (АПР) стоји да је власник фирме „Филмски пут“ извесни Мишел Бабић, са местом становања у Паризу. Испоставило се да је споменута фирма под хипотеком коју контролише таксиста из Панчева Саша Ћоровић. Име мистеризног Парижанина Мишела Бабића има и своје симболично филмско поређење. Главни јунак филма „Уна“, рађеног по роману Моме Капора, јесте професор масмедија Мишел Бабић, којег у име тајне службе компромитује млада студенткиња Уна. У филму играју Раде Шербеџија и покојна Соња Савић.

Извесни Мишел Бабић се није појавио у Агенцији за приватизацију, већ је послао заступника, а занимљиво је да је његова фирма регистрована крајем марта, и то са оснивачким капиталом од само 60.000 динара, односно мање од 600 евра. Заложна права на „Филмвеј“ има Саша Ћоровић, који је до 2008. био власник такси предузећа у Панчеву. Осим 37 хектара земљишта, Мишел Бабић по овом уговору купује и више од 200 играних и 400 документарних филмова, међу којим су и победници фестивала у Кану, Берлину и Венецији. Ових 600 филмова су најзначајнија дела југословенске кинематографије.

Саопштено је да ће права на филмове имати Музеј Кинотеке, а не Мишел Бабић. Тешко је поверовати да би сво филмско културно благо које иде уз „Авала филм“ могло да припадне било којој приватној фирми. Ако је по мишљену премијера Александра Вучића „Авала филм” био „мртвац”, то свакако нису филмови и дистрибутерска права, али и вредна некретнина на којој се налази ова филмска компанија.

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: