ПОЛИТИЧКИ ПЕРИСКОП: СТРАНЧАРЕЊЕ КАО СУДБИНА СРБИЈЕ

PARTIJEСрбија је у саставу СФРЈ имала око милион чланова Савеза комуниста Југославије. Тај период ће остати запамћен по ауторитарној политичкој власти. Данас, по писању „Вечерњих новости“, скоро милион и по грађана Србије има чланску карту неке од 96 странака, колико их је регистровано, а чак једна трећина њих има партијску књижицу Српске напредне странке (СНС).

Политичко деловање је део „судбине“, али и интереса грађана који очекују да ће на тај начин лакше да дођу до запослења или до одређених привилегија. Формирањем политичких партија почев од 80-тих година 19. века настаје и странчарење. Оно се наставило до 1941. године. После 1945. године партије се гуше под политичком диктатуром Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и касније Савеза комуниста Југославије (СКЈ), али полако комунситичка партија јача по републикама и тако се формира вишеслојна комунистичка политика на националној основи. Почетком 90.-тих година 20. века Србија улази у вишетраначки систем са доминантном Социјалистичком партијом Србије (СПС) са око 600 хиљада чланова. Иза ње су биле Српски покрет обнове (СПО), Српска радикална странка (СРС) и Демократска странка (ДС).

После „пада“ с власти СПС и СРС као најјачих партија долази на власт коалција Демократске опозиције Србије (ДОС) са доминатном Демократском странком (ДС) и Демократском странком Србије (ДСС) које су се утркивале у власти до 2012. године. Подаци говоре да је ДС са Борисом Тадићем била најјача партија по степену организованости и одмах иза ње је била СРС из које ће настати 2008. године Српска напредна странка (СНС). Западне дипломате су утицале да дође до помирења ДС и СПС које су владале од 2008. до 2012. године. СПС је изгубила део чланства, али је остао јак утицај у власти са својим политичким мрежама. Тако на изборима 2012. године ствара се колиција СНС-СПС и других партија, и та коалиција је поновила свој мандат на изборима 2014. године.

Почев од 1991. године политичке партије постају нека врста „политичких предузећа“, тако да смо сведоци да у партијама, попут ДС, СПС или сада најјаче СНС има „политичких олигарха“ који су у власти по 20 и више година. Многи су из комунистичке власти, преко СПС отишли у пензију или су данас део политичке моћи.

Занимљив је пример ПУПС-а који за себе каже да има 100 хиљада чланова, а нема толико гласова на изборима. Сличан случај је са Јединственом Србијом и Новом Србијом. У питању су „политичке мимикрије“ и релативност бројности чланства у односу на вршење власти и утицаја политичких лидера. Ипак, данас и мање партије у моћним коалицијама успешно делују као политичка предузећа и спремне су због прагматизма да брзински промене коалицију. Партије данас занемарују идеологију, а све се више воде интересима и личним амбицијама лидера странака.

Томислав Кресовић

Advertisements

Ознаке:, ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: