РЕАЛПОЛИТИКА: КО У СРБИЈИ ИМА НАЈВЕЋУ МОЋ?

PROTESTIKада је Демократска странка промовисала „владу у сенци“, напредњаци су им поручили да ће дуго бити у „хладу“. Недуго затим, у центру Београда догодили су се улични протести просветних радника. „Саосећам са њима, све су у праву, али шта да урадимо? Да срушимо споразум са ММФ?“, прокоментарисао је премијер Александар Вучић. Као да „Пандорину кутију“ општедруштвеног незадовољства Влада Србије осигурава једино гаранцијама ММФ-а.

Ко у ствари има реалну моћ у друштву – премијер, тајне службе, инострани кредитори који гарантују да ће реформе бити успешне уколико влада буде непоколебљива или, можда, домаћи тајкуни које премијер непрестано прозива да руше власт?

Премијер Александар Вучић је рекао да је „утицај бизнисмена Мирослава Мишковића у Србији, и финансијски и медијски, много озбиљнији него што је мислио“, уз напомену да види велику нервозу код неких који много људи плаћају. „И за то имам доказе, чекам само да ме туже, а спреман сам и да идем на полиграф“, каже Вучић.

Нема сумње да извесну моћ поседује економска олигархија, посебно тајкуни који плаћају политичаре и део државне бирократије. Човек који има моћ може стећи богатство у шта су нас уверили многи министри из претходних гарнитура, али и нижи партијски функционери који су се преко ноћи обогатили. Услед општег пада морала у друштву тајкунима није тешко да „купују“ политичаре на власти, вође синдикалних организација и представнике опозиције. Моћ и део власти имају и тајне службе које радећи за политичке и државне функционере „дубински“ држе под контрлом значајни део друштвне олигархије.

Јасно је да су партијски кадрови на свим нивоима „војници“ својих партија, а слепим обављањем својих чиновничких задужења заправо штите своје намештење, односно радно место. Партијска бирократија контролише државну бирократију, односно све извршиоце политичких упутстава. Међутим, државна бирократија у великој мери делује као симбиоза политичкој власти, уз једну специфичност што се брзо прилагођава свакој власти и на тај начин постаје и сама власт која се тешко или споро реформише.

Премијер Србије Александар Вучић је свестан природног феномена политике, а то је јачање олигархија и бирократије која „гвоздено“ држи своје позиције и спремна је да се „преко ноћи“ одрекне политичких вођа које су корстили као своју маску док су се богатили на рачун партије и бирача. Такви су спремни да лако промене политичка убеђења и ставове, само да би и даље „пливали“ у власти, да би сачували свој утицај и остварили лични интерес. Дакле, највећу опасност за власт имају они који су најмање видљиви – „мангупи из сопствених редова“.

Томислав Кресовић
Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: