ДАН ПОСЛЕ: ПО(Р)УКЕ АТЕНТАТА НА ПРЕМИЈЕРА ЗОРАНА ЂИНЂИЋА

CRNA RUKAПрошло је дванаест година од атентата на председника Владе Србије др Зорана Ђинђића. Званично су откривени и осуђени починиоци атентата, али не и налогодавци. Они су и даље енигма и велико упозорење да у Србији сваки премијер са смелијим политичким програмом и одлучношћу да уреди државу може да заврши као Ђинђић. Прохујала деценија ствара већ потребну историјску дистанцу да се објективније сагледа узалудност Ђинђићевог страдања.

Актуелни премијер Србије Александар Вучић и некадашњи политички противник др Зорана Ђинђића сада реалније сагледава све политичке одлуке и ризике које је својевремено предузимао покојни премијер. Извесно је да у Србији, али и у иностранству, постоје политичке снаге којима не одговарају предузете реформе и политички ентузијазам Александра Вучића. Премијер покушава својим наступом да Србију погура напред, али је тешко сагледати колико је то заиста могуће због степена унутрашње политичке, економске и друштвене корупције и недостатака људи од идеја, храбрости и политичке одлучности.

Премијеру Александару Вучићу сасвим је јасно које опасности вребају Србију и шта је све оптерећивало владавину др Зорана Ђинђића, почев од закулисних игара коалиционих партнера, преко притисака иностраних моћника у вези са хашким процесима, Милошевићевим наслеђем, па све до постојања „мангупа“ у сопственим редовима, који су после његовог страдања започели самосталне политичке каријере.

Сећајући се атантата на др Зорана Ђинђића актуелни премијер Србије Александар Вучић каже да је „март 2003. године заузео своје место на црним страницама српске историје, баш као и јул 1817. године, мај 1868. и 1903. године и октобар 1934. године. У подељеној Србији, тада су, најчешће баш због тих подела, убијани лидери, краљеви и политички противници. И ниједно од тих убистава Србији није донело ништа друго до нових убистава и нових подела. Баш зато, данас на годишњицу смрти човека који је тврдио да ће Србија бити онаква какву је сами направимо, време је да престанемо да се делимо, бар око онога што је био циљ свакога ко је у нашим поделама, положио свој живот“.

Управо су поделе наш највећи национални усуд. У високотиражној књизи „20 српских подела“ академик Душан Ковачевић је само покренуо ово болно национално питање. Како каже у једном интервјуу, жеља му је да људи у озбиљним институцијама почну да схватају те поделе као један генетски проблем. „Кад нема нико да нас дели, ми то сами радимо. Често прецизније и темељније, него непријатељ. У једној од прича написао сам да нам се дешава да нас непријатељ с времена на време уједини и концентрише, па кад оде, ми наставимо тамо где смо стали“, каже академик Ковачевић. Изгледа да још дуго из пакленог лонца са натписом  „српска неслога“ неће нико успети да побегне, иако их одавно нико не чува.

Томислав Кресовић
Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: