РЕЧ СТРУЧЊАКА: РУСИ НЕ ТРПЕ ПОНИЖЕЊА

kissinger-putinШирење неистинитих и злонамерних информација о историји, политици и култури руског народа, као и активно ангажовање неруских држављана у циљу демонизације руског друштва у најширем смислу представља русофобију. Најновији пример дипломатске некоректности са траговима русофобије јесте полемика руског и америчког амбасадора у Србији – Александра Чепурина и Мајкла Кирбија. Kоментатор француско-белгијског недељника „Виф-Експрес“ Жак Атали сматра да ако се настави геополитика понижавања Русије, коју спроводи Запад, она би „као природна последица довела до Трећег светског рата“. 

Један од сто најумнијих интелектуалаца у свету, по мерилима угледног америчког часописа „Форин полиси“, коментатор француско-белгијског недељника „Виф-Експрес“, бивши председник Европске банке за обнову и развој и својевремени саветник француског председника Франсоа Митерана Жак Атали сматра да ако се настави геополитика понижавања Русије, коју спроводи Запад, она би „као природна последица довела до Трећег светског рата“. Како каже, треба под хитно прекинути бојкот Русије, који штети Европи, и придружити Русе ратним напорима за битку против екстремног ислама.

„Посебно САД, географски удаљене од будућих ратних попришта, а којима скоро да више нису потребни извори енергије на Средњем истоку и Средњој Азији, опасно се играју том стратегијом“, закључује Атали, уз напомену да стратегија стварања финансијске кризе за Европљане је самоубилачка и зато не би смели да дозволе да у све то буду увучени. Гледано из визуре геополитичких интереса западних сила, стварање антируског расположења, познатијег под психологизованим појмом русофобија актуелно је још од 16. века. Јавља се у склопу ширења руске државе према источној Азији што је довело и до прихватања руске културне матрице од стране већег броја евроазијских народа. Википедија наводи да је русофобија изразито појачана колонизацијом неких источноевропских и северноевропских држава током 18., 19. и 20. века. До кулминације русофобије долази током Хладног рата када се на Западу екстремно повећала нетрпељивост према Русима.

Ширење неистинитих и злонамерних информација о историји, политици и култури руског народа, као и активно ангажовање неруских држављана у циљу демонизације руског друштва у најширем смислу представља русофобију. Како наводи Википедија, русофобија је посебно истакнута у постсовјетским државама са великим руским мањинама које су те просторе населиле у склопу руско-совјетске колонизације. То се у првом реду односи на балтичке државе Литванију, Летонију, Естонију, па и на Украјину, Молдавију и Грузију. Русофобија је средином 20. века била изражена у Финској, Норвешкој, Чешкој и Мађарској.

Најновији пример дипломатске некоректности са траговима русофобије јесте полемика руског и америчког амбасадора у Србији – Александра Чепурина и Мајкла Кирбија. Чепурин је за „Политику“ изјавио да је Кирби показао „невероватно незнање историје тврдећи да је у бившем СССР-у било 12 република. Ако погледамо уџбеник историје, уверићемо се да је у СССР-у било 15 савезних република“. Као одговор Чепурину, амбасадор Кирби је новинарима рекао: „Ми никад нисмо прихватили да су Летонија, Литванија и Естонија део Совјетског Савеза“. Дипломатској полемици претходила је најава посете Србији председника Владимира Путина у октобру, на годишњицу ослобођења Београда у Другом светском рату на коју је реаговао амбасадор Кирби.

Иако је пре пар година познати амерички геостратег и дипломата Хенри Кисинџер у Москви именован за почасног доктора наука Дипломатске академије МИП Русије, то ни најмање није отупело оштрицу овог, зашто не рећи, русофоба. У својој најновијој књизи „Светски поредак“ Кисинџер објашњава да је историјски гледано Русија била покретач више ратова него иједна савремена сила, да јој је територијална експанзија у „генима“: од 1532. године до 1917. сваке године своју територију је повећавала за 100 хиљада квадратних километара.

У праву је саветник директора РИСИ Димитриј Борисович Рјуриков када каже да „историјско искуство Русије помаже да се данас виде реални интереси и политичке технологије играча и не дозвољва да се сместа даје подршка било каквим радикалним променама било где и у било чему, било да је то акт промене режима који је одједном постао крив, било да је сламање културне традиције или норми понашања. Становиште Русије – право и реалност – постигнуто је патњама у најтежим искушењима“. Има доста тога заједничко између руског и српског народа. Поред тога што припадају православној вери и словенском племену, рекли бисмо да их спаја и то што су оба народа скупо платила своју слободу.

Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: