ИМУНИТЕТ ПСИХЕ: ЗАШТО ЉУДИ „ПУЦАЈУ“?

ZAŠTO LJUDI PUCAJUИз дана у дан новински ступци „црних хроника“ пуне се све бизарнијим злочинима. На дојаву комшија да из стана у центру града Аде допире бука и галама током једне кобне ноћи полиција је затекла беживотно тело мушкарца старог 58 година. Сумња се да је у питању убиство, а полиција је привела његова два пријатеља са којима се жртва често дружила уз пиће…

Након туче у кафани „Естрада“ у Великим Црљенима код Лазаревца 29-годишњи мушкарац убио је из пиштоља девет година старијег суграђанина. Током психолошке процене признао је експертима да је „морао да бира између тога да ли ће он убити или ће бити убијен“. Дакле, у тренутку убиства није био у стању неурачунљивости. И још један инцидент, који није забележила штампа, догодио се у Дому здравља Земун. У мирној чекаоници за прегледе код лекара опште праксе недавно су се потукла два пацијента старости око четрдесет година само зато што се један од њих није довољно померио да други седне на упражњену столицу. Расправа је зачињена песничењем.

Психолози кажу да је агресивност особина личности, да је постојана, али да није трајна особина, и да се реорганизацијом она може мењати. Уобичајено се може очекивати да је агресивност набој окренут у поље према другим личностима, стварима или идејама, али се често јавља његова инверзија и повраћај у сам организам који је носилац агресивности. То је посебан вид агресивности, који подразумева и посебну црту личности, са преусмеравањем агресије у сопствено тело и могућим удешавањем честих самокажњавања. Свакоме се стицајем околности може дести неко самоозлеђивање, али ако неко, попут ратног ветерана Небојше Миленковића одсече себи прст на руци током штрајка глађу у Ваљеву због неисплаћених ратних дневница и нерешавања статуса бораца, онда је у питању акт самоагресије.

Нема сумње да лоши животни услови остављају кобне последице по здравље и опстанак грађана Србије. Способност толеранције на фрустрацију, односно „имунитет психе“, представља основ наше отпорности на осујећења и препреке са којима се свакодневно, у већој или мањој мери, сусрећемо. Међутим, не поседују сви људи ту врсту имунитета. Статистика нам показује да је у нашој земљи сваки десети грађанин апсолутно сиромашан, док један одсто буквално нема шта да једе. Према званичној статистици центра за социјачни рад, прошле године чак 102.662 деце одраста у породицама које буквално не знају да ли ће сутра имати за хлеб и млеко. У беди живи и 70 одсто инвалида, али и 300 хиљада старих. Немаштина често доводи људе до „пуцања“.

Многи свој лажни спас проналазе у алкохолу, лековима за смирење, наркотицима, али и играма на срећу и криминалу. Наравно да сиромаштво није једини разлог смањења „имунитета психе“ код људи. Корен свих фурстарција треба тражити у виду сваковрсног незадовољства људи које се испољава у породици, у школи, на послу, на спортским такмичењима, на улици, у аутобусу, у чекаоницама. На све ово поставља се питање да ли је држава у стању да одговори социјалним потребама грађана и да ли управо незадовољство животним стандардом пропорцијално расте са агресивношћу која ствара осећај опште несигурности у време предизборне грознице?

Предраг Прокопљевић

Advertisements

Ознаке:, , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: