ПОРЕСКА ПОЛИТИКА: (НЕ)СТЕЖИ МЕ ТАКО ЧВРСТО

VEČERNJE NOVOSTI 27.oktobar 2012.Србија је пред великим дилемама. Да ли применити додатно „стезање каиша“ које води повећаном сиромаштву, незапослености и социјалној „епидемији“ или за наредних шест месеци провести у „тунелу“ банкротства? Влада Србије је подељена око мера које су предмет политичке и економске расправе, али и препорука које ће доћи из ММФ-а. Коалиција око премијера Србије Ивице Дачића (СПС-ПУПС-ЈС) је против мера замрзавања плата и пензија. Са друге стране, министар Млађан Динкић предлаже: „Да вежемо судбину запослених у јавном сектору за судбину запослених у приватном.

Треба да видимо како се крећу плате у приватном, па тек на бази тога да тражимо формулу кретања плата у јавном сектору. У сваком случају, у наредне две недеље коалициони партнери у Влади Србије разговараће о уштедама у буџету. Најјача партија у власти СНС ближа је предлозима УРС-а него СПС-а, што представља додатну тешкоћу у дефинисању „кризне политике“ која неминовно води у ребаланс буџета са свим нежељеним последицама по економију Србије и стандард грађана.

Неповољна је ситуација што се Србија знатно задужила од доласка нове владе (око шест милијарди евра), а да нису дошле жељене и обећане стране инвестиције које би покренуле економију и смањиле друштвену напетост. Главна политика садашње владе усмерена је на „Бриселски споразум“ и борбу против корупције и криминала. Економски сектор је остао запуштен, како због великих „црних рупа“ претходне владе, тако и због мале економске снаге владе да активира како унутрашње потенцијале, али и да се озбиљније позиционира на тржишту капитала ЕУ и у окружењу Балкана. Рестриктивне мере су нужне, али се поставља питање како и колико дуго би се оне могле примењивати?

Смањење или замрзавање плата и пензија уз повећање цене електричне енергије и других трошкова, пре свега, хране и пореза на имовину грађана, као и веће опорезивање доприноса доводи до колапса јавних институција и ширење социјалне „епидемије по дубини“, пре свега у функционисању јавне управе, државних органа, просвете и здравства. Све то доводи до појачања корупције, али и „сивог тржишта“ који се тврђим мерама жели смањити. Са увећањем пореза грађани Србије би били и финансијери државе, а онда би држава од тог новца плаћала јавни сектор или исплаћивала пензије. Дакле, прво се „ороби“ грађанин, а онда му се новац врати кроз мале пензије и плате. Такав модел је извор ауторитарности власти.

Динкићев модел је усмерен на грађане као „спаситеље“ државе и власти, будући да сама власт није успела да активира економске и инвестиционе механизме. Колико је ситуација лоша указује нам и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић који каже да му је економија Србије „ноћна мора“ и  да је спреман да изгуби изборе уколико је то довољна цена за бољи живот грађана. Јасно је да се неке болне мере морају активирати, али је тешко прихватити порески намет на грађане и истовремено замрзавање плата и пензија. Обе мере тешко могу бити реализоване без политичких потреса или, чак, пада владе.  Пут Србије ка ЕУ је дуг, а квалитет дијалога са ММФ-ом зависи од добре воље ЕУ. Новчаник грађана Србије је све тањи уз све скупљу храну и разне кућне и пореске намете.

Томислав Кресовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: